Српски технички лист
= а
ника до 75%,. а код старијег угља т. 3. антрацит . или постог угља садржина угљелика може да достигне и 95%/,. док у мрком угљу има највише до 657, угљеника,
Камени се угаљ дели у разне врсте и према томе, како се.понаша на ватри. По неки се угаљ само распада у ватри и он се зове прескасти угаљ, дск се други топи при чему не пенуша, те се због тога назива топак угаљ, а ако при томе и пенуша, онда се такав камени угаљ назива топљив ким ни угаљ. (Запа коћеп, Биме:коћел, Васккоћеп). Важна је за праксу и та околност: какав пламен даје која врста угља и у томе смислу. деле се разне врсте угља на оне, које дају дугачах пламен, и оне које дају кратак пламен, а између њих стоји врста угља,. чији је пламен средњег величчне. Угаљ гори све са дужим пламеном, у колико у њему има више водонику. у сувишку. Пламен при сагоревању постаје онда, кад се из загрејаног горива развијају сагорљиви гасов'. Сам угљеник не прелази у гасовито стање ни при нај јачој топлоти, па због тога не може ни образовати при сагоревању дугачак пламен. Има ли пак у угљу водоника у сувишку, онда се при загревању образују гасовита једињења угљеника са водоником (угљо-водоници), која при сагоревању дају пламен. Због тога се обичним језиком и каже, да сувишан водоник каквога угља ствара при сагоревању пламен. Посан угаљ има мало сувишнчога водоника, док га масам угаљ има много више, отуда је и јасно што посан угаљ гори са кратким, а масан са дугачким пламеном. У колико се брже развијају гасови из каквога угља, у толико треба брже и ваздух да притиче, те да да потребан кисеоник за согоревање ових гасова, па да не измакну несагорени у димњак. Дакле у колико који угаљ има више слободног сувишног водоника, т. ј. у колико се из њега при сагоревању развије више гасова, у толико треба да је јачи пратицај ваздуха за што краће време. На обичним нашим огњиштима парних котлова не можемо никад довести толико ваздуха, колико је потребно за сагоревање угља, који је богат слободним (сувишним) водоником, т. ј. који при сагоревању даје много угљо-водоника (сагорљивих гасова) и ти угљоводоници не добивши на време потребан кисеоник за сагоревање из ваздуха одилазе тако несагорели у димњак и на томе се путу ти гасови делимице разједињавају, при чему се угљеник издваја и одлази кпи се наслаже као ситан чаћ. Отуда и долази, да посан камени угаљ при сагоревању даје, врло мало дима, док се при сагоревању масног угља развија много дима. Према овоме се може рећи, да је одвајање чађи чист губитак од топлотне вредности угља, јер је чађ састављен готово искључиво од чистог угљеника, па је и опитом утврђено, да један килограм чађи при сагоревању развија око 8000 калорија. Велики губитак топлотне вредности у диму и чађи при ложењу са масним угљем чини те масне врсте угља имају мање топлотно дејство, но што би се то очекивало према хемијској анализи, што би и било да гориво потпуно сагори. Исти појави дима и чађи бива код свију врста
1
) угља па и код, по них, кад је сагоревање и самога угљеника потпуно, т. ј. кад услед недовољног прити„цаја ваздуха угљеник горива сагори непотпуно само у угљен моноксид, и тада се образује много дима и чаћи, што изазива већ похазане последице и губитке у топлотном дејству. 5
Због тога треба код свакога горива па и код сваког угља разликовати шоплотну моћ од топлошног дејства. Под топлотном моћи разумева са целокупна количина топлоте, која се добија сагоревањем извесне количине горива, не обзирући се на време за које је сагоревање свршено; дејством разумева она количина топлоте, коју за извесно време развије та иста количина угља при сагоревању. Према томе топлотно дејство јако зависи од брзине сагоревања дотичнога горава. Према томе мас не врсте угља сагоревају много брже но посне, па им је због тога веће и топлотно дејство. Ложач ће према томе пре доћи до паре кад ложи масном врстом угља, али ће за то под осталим истим о :олностима -— газду коштати један килограм такве паре знатно скупље, но кад се ложи посним угљем.
У многим врстама угља, а нарочито у масним, налази се врло често као примесак .ирпиш (мачије злато). Овај минерал прожима често црну угљену масу као ситне жилице, златне и месингано жуте боје. Овај се мичерал састоји из гвожђа н сумпора и у њему има 46,69, гвожђа и 53,4%, сумпора. При сагоревању одилази половина од ове количине сумпора сагоревајући и образујући сумпорасту киселину. Највећи део ове сумпорасте киселине одилази у димњак, али'није искључена могућност, да се један део њен са чађу наслаже и по котловим зидовима; па кад после дође у додир са кисеоником и водом, онда се од сумпораста киселине образује сумпорна киселина, која нагриза гвожђе, па може то исто нагризање да проузрокује и на парноме котлу. Због тога се не сме употребити за ложење парних котлова угаљ, у коме има много
док се под топлотним
пирита. Веома често ложачи поливају угаљ водом пре но што га убаце под парни котао, мислећи, да се тиме повећава топлотна вредност угља. Међу тим, то је мишљење са свим погрешно. Вода као вода не може никад да сагори, па да производе какву топлоту. Истина је, да се вода делимице распада у своје састојке, кад дође у додир са усијаним угљем, те се тако створе сагорљиве материје, а међу њима нарочито се ствара водоник. Али за распадање воде у састојке т. ј. за стварање водоника из воде треба употребити (одузети од угља) исто толико топлоте, колико би се створило при сагоревању водоника у воду, тако да је свака добит у топлоти потпуно искључена. Па шта више губитак је топлоте при овоме са свим сигуран, јер за претварање сваког килограма воде у пару треба утрошити 640 калорија, што не предстагља баш малу вредност губитка у топлоти, губитак је знатан. Но ипак, али само у извесним случајевима дозвољава се поливање угља водом пред убацивањем на огњиште, а то се дозвољава онда,