Српски технички лист

138 —

бражавање и поновно регенерисање оних материја које се за то употргбе, пошто електролит који се разјединио на површини плоча, — односно прешао у друга једињења — загревањем опет добија свој првобитни састав. При том наступа читав низ елетролитских и хемијски процеса, док се не доспе до крајњег ефекта.

Познато је, да се енергија, која се утроши на електролитско разједињење металне соли н. пр. сулфата бакра помоћу нерастворне електроде (као што је угаљ), може знатно смањити, ако се у исти мах хемијским путем веже кисеоник који се при том развија. Ово везивање може бити н. пр. употребом сумпорасте киселине, или друге које, која омогућава вишу оксидацију. С друге стране опет познато је, да се из елемента, конбинованог од метала растворног у закишељеном електролиту и једне нерастворне угљене електроде с једним халогеном као деполаризатором, може добити одговарајућа трајна количина електрике. Најзад знамо још, да се мешавина бромоводоничне и сумпорне киселине при загревању преобрази у бром и сумпорасту киселину и да се згодним начином обоје: може да добије одвојено једно од другог.

Ове чињенице скупа чине основицу новог начина рада, чија је суштина у главном: комбинација. до сад посебице познатих метода која основица у исти мах даје могућност да се у крајњем резулталу троши само и једино гориво.

За рад служи затворен суд који на наспрамним боковима изнутра има две угљене електроде и који је другим плочама од угља подељен у неколико одвојених ћелија. Течности у тим ћелијама спојене су међу собом цевима.

Кад у такав суд пустимо електричну струју онда се из електролита, који је у ствари раствор бакра сулфата и сумпораста киселина, по боковима угљених плоча ствара из плавог камена бакар на кагодној страни; А на аноди се развија кисеоник који од сумпорасте киселине ствара сумпорну.

Прекинимо сад струју па проведимо кроз суд раствор бром-сумпорасте киселине онда ће се поново растворити бакар, створиће се бромоводонична киселина и појавиће се елекромоторна снага од 0,85 волта у свакој ћелији које сад играју улогу посебних елемената.

Кад се елеменат исцрпе, може се поновном електролизом повратити првобитно стање. Обе ове операције, увођење електричне струје и добијање струје, могу се удесити наизменце у два слична суда и на тај начин добити континуивна струја.

Да се опет добије бром и сумпораста киселина, уводи се у нарочити апарат за загревање она течност која се из исцрпеног елемента извади. Тај апарат— регенератор преобраћа поменуту течност у првобитне њене конпоненте. Течност је у главном

састављена из сумпорне киселине и бромоводоничне киселине а у апарату се од тога ствара бром и сумпораста киселина. Ове се конпоненте добијају одвојене једна од друге и могу тад да се употребе поново за исти посао као и пре за производњу електрике, тако, да је по подацима које саопштава проналазач овог метода, потребан само бром као депонаризатор, јер се за регенерацију елемента т. ј- за преобраћање бакра сулфата, који је растворен у електролиту, у металан бакар, може узети струја која се добија другом операцијом.

И ако је све ово врло интересно, ипак изгледа да је проналазач врло оптимистичан. И ако је тачно, да се хемијским стварањем кисеоника смањује унеколико енергија, потребна за растварање плавог камена, ипак количина није тако велика да се при извршењу доста сложених споредних операција може добити још каква знатнија добит. Хемиско преображавање као што је растварање сумпорне и бромоводоничне киселине, које су произведене у сумпорасту киселину и бром, није тако просто, не рачунајучи чак при том потребне апарате и 'стручну послугу, да може и говора бити о томе да неће бити губитака. За сад ћемо се морати задовољити с простом теоријом. — К.

Тесћиизсће Рипазећац.

Мо 3 1909. г. Саопштио Ј.

Подземна вода,

(Свршетак)

Слој асфалта за изолацију, који се поставља у зидовима, у потпуној мери спречава пењање влаге; али само ако је слој добро извршен. Такав слој полаже се у мочарном земљишту непосредно изнад највишег водостања подземне воде. Ово је махом ниско и има могућности да влага доспе у спратне зидове и из подрумских простора ако се овиовлаже површинском водом, која на буди који начин доспе у зидови. Зато у том случају није на одмет поставити у спратне зидове још један такав слој. Други начин предохране био би, да се у подрумским зидовима оставе вертикални међупростори, да се дакле зидови изврше из два дела између којих је слој ваздуха. Овај начин је од сумњиве вредности, јер се ипак морају оба зида, због стабилитета, међусобом спојити местимице везачима који пролазе кроз оба дела. Ови везачи не само да чине прекид у слоју ваздуха и тиме прекид у ваздушној изолацији, већ се на тим везачима нахвата креча и;ситнежи који доцније чине згодан мост за прелаз влаге из једног дела зида у други. Што је правилније извршена ова веза зидова утолико је више мостова за прелаз влаге.