Српски технички лист

__ 144 —

-— несношљиво овако стање. Радова већих обима и финије природе све је више и више. Радна снага не само да не расте него још опада. Помоћног особља, нема нити се може наћи. Радови велики и тешки, стручан надзор све потребнији, али га нема: предузимачи све више имају маха да дају рђав посао. — Загушљиво ! !

И у листу и на скупштинама инжењерског удружења одавно се вапије, да се оснују ниже техничке и занатске школе за ниже техничко особље али то је остајао увек глас у пустињи, Школа нема па нема! И најобичнији посао са савременим захтевима немате коме поверити да вам га изради. Мајстора нема. Главни наши мајстори, то су још шегрти — школе ни видело није; ништа вам тачно по мери урадити не може. Код њих још све иде од ока.

Колико је жалосно стање у том погледу, види се по томе што скоро нема ковача. (Ја лично за 10 година од како сам овде, нисам нашао ни једнога) који умеју ваљано гвожђе заварити. Цигани ковачи у овом погледу су их надмашили. Давати оваквим ковачима вештачке, ма и најпростије, браварске радове у израду, то је права иронија. По детаљу у природној величини нацртаном, такав ковач не уме вам израдити нацртани предмет.

Ретко има столара који стилове познаје, или да зна ваљано особине дрвета у столарству упо: требљеном. — Молера који по сред врата и прозора мала стуб, па га прекине због рупе у зиду, наћићете у самом Београду на сваком кораку — само зађите по кафанама и јавним локалима. Тако исто и оних који стопалу намалају горе, а капител доле — само обрнут још.

Ми мењамо закон о општинама сваке године, боримо се за неке уображене слободе, лармамо, вичемо; али никако не радимо. М кад неко почне нешто да ради он уради наопако. Ето, министар народне привреде отвара занатску школу у Пожаревцу па за наставнике поставља гимназиске професоре и учитеље! Каква ће бити та школа» Какав занат зна један професор гимназискир Чему ће учити своје ученике» Можда нема сметенијег човека у практичном раду од једног гимназијског професора. И такве људе министар бира да буду васпитачи будућих (практичних) занатлија!

Није никако чудо што се такве школе брзо затварају, јер свет увиди брзо да не вреде ни зашта, управо, да су створене да би се по неко могао хонорисати. Случај са нишком занатлијском школом довољан је доказ.

По нашим средњим школама не сме се бити без наставника латинског језика и веронауке а има тих школа где годинама нема наставника за цртање (зајечарска гимназија већ 2 године нема наставника). Следствено овоме ја сумњам, да и у тим

новим занатским школама има наставника цртања а ако је занат без цртања што и тело без живота.

Веома је потребно дакле да се што пре установе занатске и средње техничке школе.

На томе треба сви инжењери да раде где год могу и где год им се прилика укаже, јер мислим да они највише тај недостатак осећају. Сама држава имала би огромних добитака. Данашњи су инжењери по унутрашњости (није много боље ниу Београду) у исто време и пројектанти и надзорни органи и палири. Тек кад у државној служби на једног Факултетски образованог инжењера дођу три средње школски -— технички васпитана помагача, биће користан рад инжењера. Ван државне службе треба ових техничара да има бар три пута толико. Да је држава имала на расположењу ових техничара не би морала онако скупо плаћати стране инжењере. Наши добри геометри радили су упоредо са тим странцима на обележавању пруге. (Пошто је то у осталом чисто геометарски посао.)

Колико држава губи таквим радом јасно је. Сама наша национална ствар ван граница много би добила о:варањем оваквих школа.

Величина културе једног народа данас се највећма истиче и уочава у техничким радовима и радницима. И ако је технички факултет у Београду, ваљда, прва техничка школа на Балкану, опет смо ми у том погледу ваљада последњи.

Наша ће младеж ускоро ићи у Бугарску ради занатског васпитања.

За то на крају понављам по сто пута: дајте нам средње техничке и занатске школе, или ће нас туђин преплавити.

Данашња влада има у програму и нов закон о јавним друмовима. Ако се тај пројекат озакони ја не знам од куда ће се наћи персонал за вршење свију техничких послова по томе закону. Данас на ше путеве израђује и одржава кулук помоћу полицијских власти. На тим радовима инжењери се јављају само као лекари код болесника, да констатују да ли је „добро“ или рђаво урађено. Ово није због нехата инжењера, него због физичке немогућности да они све постигну што се од њих тражи у округу. А како ли ће тек онда бити кад инжењери морадну и градити и одржавати путеве по пројектованом закону > !

Одговор је сасвим прост: Нити ће путеве градити нити ће их одржавати ; и — Србија неће имати никаквих путева по ступању тога закона у

живот. П.

Технички радови.

а) Гушеви и мостови.

1.) Доњи мост у Метовници преко Бањске реке на путу Зајечар—Жагубица. |