Српски технички лист

— 204 —

— ЖЕЛЕЗНИЦЕ (По немачким изворима) — Продужење —

П,

Организација железница.

Најважнији економни проблем од постанка железница је питање: да ли треба да буду привашне или државне железнице» То питање има свој корен у модерној народној привреди, јер свакако треба прво решити: да ли железницама за управљање треба узети основу монотшола или слободне конкуренције; први случај претпоставља несумњиво систем државних железница а други приватних. То питање није у појединим земљама решено по местним приликама, већ је и у времену прошло кроз разне фазе.

По аналогији, да се свако може користити сувоземним и воденим путевима, треба и вожњу железницом оставити принципијелно на слободну вољу. Тако је у Енглеској и Америци постало правило „слобода шина“ које се теориски до данас одржало. Али док саобраћајна средства на сувоземним и

воденим путевима могу бити најразличније величине и конструкције, код железница стоје шинеи

возна срества у блиској вези.

Железнице су се појавиле у време, кад је на свима пољима привредног живота слободна конкуренција свију снага била у највећем развићу, те је и основно правило слободне конкуренције признато и за железнице. Ако нијс било могуће да на истим шинама саобраћа више предузећа, него је се између истих тачака саградило две или више железничких пруга (колосека). Тако су постале прве конкурентне железнице. Али дух предузимачки није хтео много да рескира, те да гради две овако упоредне железнице, т.ј. поред једне старе јоши једну нову. Данас су такве пруге врло ретке. А тамо где постоје, предро је и монопол на други начин. Такве су се пруге картелисале, те тим спора зумом за поједине пруге постали су стварни монополи, али пошто је прво пропало и много радаи много капитала. Путнички и трговачки свет је моментано добио, у колико су тарифе услед међусобне борбе спуштене, али је у накнаду зато поднео обично и ратне трошкове.

После таквога боја старој железничкој политици није ништа преостајало, до да признаи усвоји монопол за нова саобраћајна средства. А пошто монопол може корисно служити интересима општег благостања само кад железницама управља држава, дошло је се на систем државних железница. Дошли су и други мотиви зато. Пре свега из основе се измениле струје у народној привреди. Док се раније држава задовољавала да води само полициски надзор тежећи централизацији, а остављала нај-

већу слободу појединцима у привредној делатности, доцније је држава поступно почела да води рачуна и о привредној политици, постављајући јој се на чело. Тако су железнице постале у њеној руци једно од најважнијих средстава. На континенту је прво продрла мисао, да железнице не служе само локалпим интересима већ целој земљи и да оне нису привредно предузеће, као што су друга, већ установа која је претежно посвећена јавним сврхама. Ови се захтеви најповољније остварише код железница којима државе управљају. Тако су се железнице почеле градити једнообразно, и друштвима је допуштено грађење са условом, да их експлоти ну само извесно одређено време. У државној руци тарифна политика може бити важан корелат спољне трговинске политике, пошто се све царинске мере и своје и суседне земље дају на овај начин појачати или ослабити.

Безбедност саобраћаја, заштита живота, здравља и сопствености, подједнаке примене свију одредаба итд. не могу бити тако јако и прецизно извршавана од стране приватних предузећа, пошто су ови њиховим интересима обично супротни и приватна предузећа врше их већином под морање, дило од странедржаве и надзорне власти, бпло јавног мњења било услед конкуренције. Грађење железница задире и уприватно правне односе, јер у извесним случајевима сопственици земље, преко које треба железницу спровести, не пристају на накнаде. Стога се и приватним друштвима признаје право на експропријацију, један доказ да то бива у јавном интересу, јер се само тако мере за експропријацију могу правдати. С погледом на бранење земље и вођење ратова истиче се њихова важност двојако. Оне морају бити прво строго централистички организоване, а друго да грађење линија, које су неопходне за превоз трупа и убојног материјала, буде пасивно за народну привреду. Држава може у појединим одредбама приватним друштвима, којима даје концесију, прописати извесне мере, али те мере још су увек недовољне а често и скупг за нарочите државне сврхе.

Некадашње тешкоће да их држава финансира, биле су велике и огромне. Био је потребан велики капитал за железнице које се сматрале раније за релативно још ризична предузећа. Данас оне не постоје. Стога је државни систем железница уведен још од седамдесетих година прошлога столећа и ако се приватан индивидуализам и ниско куртурно стање крећу непрестано у границама приватних железница

За пресуђивање да ли код железница треба да се заведе систем државних или приватних железница, треба у виду имати овл основна правила. Државне су железнице тамо, где линије имају више него локалан значај, где служе привредним интересима целине, где оне могу и треба да постану оруђе државне привредне политике и где др-