Српски технички лист

— 294 —

пријатељовао, бољег пријатеља није имао. Пок. Миливоје имао је све особине које могу красити једнога човека.

Добар друг, искрен пријатељ. Благодаран нежан син, брат и ујак. Нежан, примеран, редак супруг и отац. Ето то је био пок. Миливоје Павлићевић !!

Такав човек, радник, друг, пријатељ, син, брат, супруг и отац — отргнут је из средине оних који су га волели и поштовали.

Пок. Миливоје Павлићевић био је редован члан нешега Удружења од његова постанка. Другови су га почаствовали избором за

ГОВОР

КОЈИМ СЕ У ИМЕ СВОЈЕ И ДРУГОВА ОПРОСТИО СА ЗЕМНИМ ОСТАЦИМА пок. М. ПАВЛИЋЕВИЋА г. Кирило Савић упрАВНИХ ГРАЂЕЊА СД

„Другови ш пријатељи покојника !

Свирепо' неумитна смрт као громом нас је поразила отржући неочекивано из наше средине једног од најбољих међу најбољима.

Запрепашћени и занемили силним и неочекиваним ударом, ми стојимо пред самртним одром доброг сина, примерног мужа, нежнога оца, искреног друга и неуморног радника; пред одром човека чистог срца, велике душе и крепке воље.

Тешко је веровати у могућност такве свирепе и неочекиване смрти, а још теже помирити се: са неоцењеним губитком, који смо претрпели. ·

Неизмеран је бол сироте мајке за рано и неочекивано изгубљеним сином, дубока је и неизлечима рана добре супруге. за вечно отргнутим мужем, тежак удар за брата, децу, родбину; велики и неодољив губитак за другове, пријатеље и сатруднике. И ни за кога нема речи утехе. Сви наричу, цвиле, туже. За навек се смирило срце које је живо и силно куцало за свој рад и свој пород, занемила су уста која су до јуче нежно ласкала милу дечицу, веселила стару мајку, речито и убедљиво заступала правду. Оладила се у жилама врела крв која је силно кипела за

добро земље. Смрт Миливоја Павлићевића створила је у његовом дому, међу његовим друговима,

члана Управног Одбора и пословођу Удружења, коју је дужност најсавесније отправљао више година, по том је годинама био члан Надзорног Одбора. А ове године опет је изабран за члана Управног Одбора, али је ненадна смрт спречила његов благотворни рад у Удружењу.

Њега више нема, али је остао трајан спомен. (Остала су његова дела, његова добра, која ће нас тешити за рано угашеним животом, које ће нас увек подсећати на доброга Миливоја.

не може попунити и која ће се оставити све док живе они који ће носити у своме срцу сећање на драгог нам покојника.

Миливоје Павлићевић родио се 17. Јула 1864. године у Ћуприји. Отац Миливојев, срески начелник Павле Павлићевић принуђен је био својом службом на честу промену места. Са њим заједно чинио је свој пут кроз Србију и његов син Миливоје. У Градишту започео је он своје школовање, у Пожаревцу је свршио прва 4 разреда гимназије, у Београду довршио гимназију 1883. и уписао се у технички факултет т. дашње Велике Школе,

Кад је 1885. године плануо рат између Србије и Бугарске Миливоје се као техничар Ш године пријавио у добровољце, да својом крвљу посведочи своју љубав ка земљи и роду.

По довршетку несрећнога рата он се вратио у Београд да продужи своје студије на техничком факултету. Благодарећи својим способностима, марљивости и преданости позиву, који је изабрао, он би ускоро изабрат да као државни питомац изучава техничке науке у Гану у Белгији.

Године 1890. довршио је Миливоје своје студије у Гану, и одмах по повратку у Србију упућен је, са осталим својим друговима, на трасовање железничке пруге од Дунава до Ниша.

По завршетку ових послова Миливоје је остао и даље на служби при железничкој дирекцији радећи најпре на одржавању постојећих пруга, учествујући за овим у послу на грађењу и трасовању свих новијих огра-

на његовом послу једну празнину, која се! нака њених. У овом периоду Миливоје је