Српски технички лист

— 31 —

сразмерно лак. Тиме су у години 1898 достигли успех на 20 километара даљине

Успех с практичког гледишта није био велики јер слободан обичан балон којим се није могло управљати, не би се могао ништа ни користити вестима са земље пошто не би могао извршивати ни маневре које би му се наредиле. А сем тога без апарата за одашиљање вести на земљу с балона се нису могла саопштити посматрања вршена из ба лена

Али се слика сасвим промени кад почетак ХХ века створи балоне с пропелерима, балоне којима се може управљати и кад створи машине летелице, аероплане. Моћ ношења нових балона тако је велика да може понети комплетан апарат бежичне телеграфије, али се сад испречише нове техничке тешкоће.

Бежична телеграфији носи и име телеграфија електричних варница, јер електрични таласи, који служе за споразумевање, стварају се помоћу јаких електричних варница. А стара изрека вели да „барут треба чувати од варнице.“ Балон напуњен водоником једва да се мало разликује од барутане у колико се тиче сксплозивности, Кроз омотач балона непрестано се врши измена гасова, водоник струји напоље а ваздух му попуњава место у балону те зато се у балону увек ствара по мало прас«авог гаса. Довољна је малена варница да такав гас доведе до експлозије. Било је неколико случајева да је електрична варница из ваздуха упропастила балоне.

Да би се дакле могла искористити у балону безжична телеграфија, морали су се постарати да најпре отклоне ту опасност од експлозије. Тако је на прим>р на првом месту било искључено, да се скелат од алуминијума, што га имају цепелинови балони, употреби као тако звани изравнач електрички, јер би једна једина варница, која би се ма где појавила, могла бити судбоносна, моглаби балон упропастити.

Техника је међутим последњих година решила и тај тешки проблем. Успело се, да се неопходан део безжичне телеграфије, аншена, тако удеси, да је потпуно изолисана од балонско: трупа; и то тако да електрични таласи ни индукгивним путем не могу доспети у балонски труп.

Да објаснимо на који се то начин постигло. Са цепелиновог балона на пример могли бисмо пустити метереолошки змај на таквој клавирској жици, која би се употребила као аншена. Као електрички изравњач тада би послужиле металне жице које служе за везу балона и гондоле, Ове би се жице морале такође брижљиво изолисати од балонског трупа.

Могућипо је и друго решење, оба ваздушна еликтрична спроводника могу се обесити с гондо-

ле на ниже. Њихова дужина треба да буде четвртину дужине електричних таласа л да су једно од друго размакнути за половину дужине таласа. На тај начин добија се одмах могућност за телеграфисање ако се удеси да су електричке фазе оба спроводника измакнути једна мимо другу за целу фазу од 180 степени. Таласи се сумирају у равни у којој леже оба спроводника; у осталим правцима таласи се мање или више поништавају узајамно. Овим се начином данас може да снабде балон бежичном безопасном телеграфијом и у истини се и снабдева, само што су детаљи још тајна. Тако н. пр. балон Цепелин Ш био је још 1909 године снабдевен. инсталацијом бежичне телеграфије којом се врло добро служио за споразумавање Сви немачки војни балони имају такве инсталације у колико смо могли сазнати.

Али беше још једна тешкоћа коју је требало савладати; а то је начин споразумевања. По првобитном начину непосредни примач је кохерер, који ставља у покрет морзеов апарат за писање, сем тога постоји телефон у везис дешектором. Али'мотори балона чине такав шум, да се слабо шта може чутими разабрати, а поред тога производе врло јако дрмусање. Због овог дрмусања није било могуће употрабити кохерер а због шума опет илузо- · ран је телефон. И ова је тешкоћа најзад савладана проналаском звучних електричхих варница. Оне у телефону дају тако оштре звуке да се ови могу чути и поред свег шума од мотора.

На тај начин као да је потпуно решено питање о примени бежичне телеграфије за споразумевање ваздухопловаца са земљом. О значају овог решења неби требало даље ни речи трошити. Балон који од своје команде непрестано добија. наредбе где и како да се креће и шта да ради и са своје стране непрекидно шаље извешћа о свом посматрању, далеко више вреди но балон, који би морао најпре да се спуси на земљу те да саопшти своје посматрање и прими нове наредбе.

Још је тежи проблем код најмлађег чеда модерне технике ваздухопловства, код аероплана. Овде истина нема опасности од експлозије али је зато шум мотора још несноснији него код балона. Сем тога при узлетању и при слетању аероплану би сметале опуштене жице као антене. Жице би се или кидале или би се заплетале у мотор, те тиме изазвале катастрофу.

Али је модерна техника и ову тешкоћну савладала. Модерна је техника саградила апарате за примање и давање бежично телеграфских вести који сигурно функционишу на даљину од 30 километара а не теже више од 25 килограма. Ваздушни спроводник—антена—је при том проста жица педесет метара дугачка на чијем доњем крају виси тешка метална лопта, која служи за то, да жица