Српски технички лист

— 312 —

увек виси на ниже и да је ваздушна струја не може уплести у мотор. На другом крају је жица притврђена на намотач. При узлетању жица је намотана и помоћник авијатичарев је одмота тек кад буде узлетео довољно високо. Опуштена жица повлачи се за аеропланом као реп змајев. Тешка лопта при том не да да се жица умрси у пропелер. На намотачу је удешена опруга помоћу које се жица може врло брзо намотати аутоматски, од прилике онако као завесе на вагонским прозорима где је довољно да се прстом додирне једна скакавица па да завеса сама узлети навише и намота се; тако и овде. Исто тако помоћник авијатичарев може жицу и врло брзо да одмота. Али се мора мисли: ти и на то да ће опруга на омотачу изневерити те је зато предвиђено и једно осигурање: удешено је да се жица откида непосредно близу аероплан ако се аероплан случајно нагло спусти а жица још није намотана.

На тај начин решено је питање о споразумевању и ареоплана са земљом бар на даљину од 30 километара. Али није далеко време када ће се споразумевање моћи постићи и на далеко већим да љинама.

Вести са земље могу се слати ваздухопловцима, наравногса сваке пољске станице за безжичну телеграфију а нарочито са великих сталних станица. Тако у Немачкој постоји велика станица за безжичну телеграфију у Меџеп-у која прима идаје вести на даљину од 5000 километара. На тој станици 200 електричких коњских снага предају своје таласе антени високој 100 метара. У Паризу опет удешена је за тај посао Ајфелова кула, коју за своје циљеве употребљује војна управа. Појмљиво је, да гвоздена кула, која може електрику да спроводи у земљу, није подесна за антену. Зато су на кули наместили озго на ниже сплет жица у облику лире. Станица за безжичну телеграфију намештема је испод земље и од ове се електричка енергија спроводи у ову џиновску антену. Инсталација на Ајфеловој кули

у непрекидној је вези с Бисертом и с Мароком. Ова је станица у стању да даје вести и наредбе не

само флоти но и свима ваздухопловцима у своме домашају, и да прима непосредно вести отуда. Рле Мосће Н. 37. Саопштио Ј.

Светеки тепеграфеки епоменик у Берну.

са –

За успомену на педесетогодишњицу оснивања светског телеграфскога савеза (у Паризу 1865.) расписан је и ових дана завршен интернационални · конкурс за један споменик,

У колико је овај акт значајан као обележје културнога напретка на пољу технике, у толико је и сам конкурс интересантан како својом предисторијом, тако и коначним решењем.

Интернационална телеграфска конференцаја одржана у Лисабону, (маја 1908), закључила је, да се у Берну подигне споменик, да сви издаци не изнесу већу суму од 200000 дин. и да те трошкове сноси интернационални биро.

Савезном већу Швајцарске републике остављено је било међутим, да се брине о свима припремним и извршним пословима.

Неће бити згорег ако напоменемо, да су ови припремни радови пали баш у време, кад се завр шавао споменик за ингернационални поштански савез по плановима францускога вајара Магсеацх-а

Оцењивачки суд био је првоговако састављен:

1.) Вајар Јијађекћ, професор на Јизини де Етапсе, Париз;

9.) Проф. Вгепег, сенатор на Умет Берлин;

3) Проф. Нејтех, на царској уметн. школи, Беч ;

4.) еого Егатрфоп. члан Академије Уметности Лондон;

5.) Вајар Ногуаћ, Б. Пешта ;

6.) О. Сирекз, Архитект, Амстердам,

Академији

7) 1. Вепоћ, професор архитектуре, Петроград; 8.) Директор Катаћо ОеШдјао из Ађуде, Португалија; 9.) Проф Елштрекд, Штокхолм.

10.) Мајор Ет Егеу, директор интернац. телеграфског бироа Берн;

11 Е. Јозћ, архитект Лозана.

Доцније је ова комисија повећана са још 12 чланова.

Програм је утврђен, конкурс је расписан, рок продужаван, док се напослетку не деси прошле јесени један слом! Оцењивачки је суд не име нашао, да од 9' полнесена рада (модела) ни један не одговара задаћи, ни један се не може наградити, па према томе пи изводити. Конкурс се поново расписује под истим условима, рок ј. !, август 1911 год.

Није тешко преставити себи ситуацију, у коју су били запали конкуренти заинтересовани, као ни огорчење, које је овима овладало. Изгледа да су при томе Немци најгоре прошли — може се мислити зашто! С тога су одмах подигнуте јавне оптужбе и објављени бојкоти против поновног конкурса са свију страна. Држање савезнога већа је при томе било исправно, а оцењивачког суда хладно. Као резултат свега било је сада 106 на време послатик радова. Оцењивачки је суд изгледа овога пута био већма задовољан јер је целу суму од 20000 фр. разделио као награде и то на овај начин ;