Српски технички лист

— 494 —

дети више клаузура. Нарочито извесан део испита треба да учини да испитивачи добију тачно сазнање о томе: да лије све цртеже и дипломски задатак кандидат израдио потпунсамостално. 3). Чланови испитног одбора нису за њихов предмет испитивања у исти мах и у читељи на високој школи за дотичну струку.

Овим се хоће да избегне, да испитивачи немају предрасуду за поједине кандидате. За сваки предмет, н. пр. механику, треба установити нарочити одбор, који би можда састављао, председник, који има темељну стручну и педагошку спрему, понајбоље некадашњи стручни наставник високе или стручне школе, који би ово звање вршио стално и који би имао да руководи испитом и још двојица практичара, који се сваке године мењају. Један члан одбора може бити иу другоми трећем и т. д. испитном одбору.

4). У високим стручним школама треба настава да буде исто онаква као иу вишим разредима гимназија, треба да буде с питањима и одговорима као што је то по американским високим школама. Ученици такве школе добијају за сваки предмет завршну сведоџбу ако дотични наставник има уверења да је ученик дозрео. Оцену наставникову може по потреби проверити школска власт. Онај, који из свију предмета добије завршну сведоџбу и изради с добрим успехом дипломски рад, добија одмах и своју диплому инжињера.

Одбор за техничку наставу у Немачкој (види Пешвсће Вацхе ипо 1911 г. Мо 33.) вели о техничким средњим школама: „Настава у техничким средњим школама не треба да буде академска, наставник треба у правом смислу да обучава ученике. Не треба оставити уче. ника да се сам нађе, без руковође, већ се наставиик мора непрестано уверавати уколико је ученик научио дотични предмет. Исто то вреди и за више стручне школе. Истина овде су ученици с бољом претходном спремом, те следи да зато могу постићи и виши циља не да им треба давати лошију наставу. Предавања су (бар за предмете математичке природе као што су: механика, статика грађевинских конструкција и т. д.) најгора врста наставе каква се замислити може за студенте исто тако као и за гимназисте и ђаке занатских школа. Овоме чак не помажу ни вежбања по садашњем начину уведена. „Студенту више не треба учитељ (наставник), вели се, „он се уме сам помоћи“; ово је, бар за

вејину студената, илузија. Кад би било истина, онда би се могле све високе школе затворити, изузев библиотеке и неколике лабораторије. Наведене идеје могли су избацити једино професори који немају педагошког дара. Оно мало студената који се могу и умеју сами помоћи, морају сад да троше. несразмерно много времена и труда, јер им стоји свугде на путу уређење школе по коме морају уписивати семестре, походити предавања и т. д.

Наставнику у вишој стручној школи може се дати потпуна слобода при настави, али при том он мора да процени сваког ученика и мора дати прилике и школском комесару да то провери. Зато су у школи потребни заједнички радови, израда задатака, као иу основној школи и гимназијама. Овакви школски радови служе и као срество за образовање, за појачавање радне снаге као што пракса захтева. (На аустријским техникама било је до осамдесетих година честих колоквије, често сваког месеца, које су за наставу из појединих предмета биле од велике користи). Поред свега тога што би настава у високим течничким стручним школама била гимназијска, педагошка, развила би се ипак између наставника и студената колегијалност, јер је студенат ближе наставнику. Ученик може без штете за будућност, кад год му је воља напустити школу, наставити самостално учење или узети приватног учитеља па затим полагати испит пред комисијом. Кад ученик изостане од школе или кад не изради школски задатак, не мора о том да даје никзква рачуна. Наравно не може добити завршну сведоџбу ако такво изостајање и нерад у толикој мери учеста, да наставник доиста не може да га оцени. Задатак за дипломски рад може ђак добити или од свог наставника или од комисије. Ако комисија, на основи његових сведоџаба, не буде веровала да је самостално израдио дипломски задатак, онда га може подвргнути и испиту али тај испит мора бити у границама предмета који је у дипломском раду обрађен. Поред наставника који дедагошки врше наставу, могу бити употребљени и наставници који држе предавања, али ови последњи без права на давање сведоџаба. Уредби оваквих школа добро би дошла установа слободне конкуренције с приватним школама, као што то сад постоји у вишим музичким школама; то би се постигло и врло брзо развило кад би се установило да и екстерни ђаци, ђаци ван школе, могу у школи полагати испите. ЉЊацима који за поједине предмете немају талента нити способности са-