Српско коло

Год. II.

СРПСКО К0Ј10

Стр. 3.

Бој на Још се непрестано спремају и Руси и Јапанци и довлаче војску непрекидно, и то Руси у земљу Манџурију, а Јапанци у земљу Кореју. На реци Јалу, која дели једну земљу од друге доћи ће до битака, како смо то већ писали. Изгледа, да су се Јапанци у свом рачуну преварили. Они су из своје земље мислили да ће много брже моћи пребацивати војску, а онда опет много много брже доћи на границу Кореје до реке Јала. И у једном и у другом су се преварили, јер опремање војске на бојно поље иде много спорије него што су Јапанци мислили. Да су они, као што су мислили, могли пре месец дана имати онолико војске на ратном пољу, колико је имају данас, могли би с успехом војевати, јер Рус пре месец и по дана није имао доста војске у Манџурији. Данас пак, кад Руси немају мање војске од Јапанаца, не стрепе више од нападаја јапанског. Између једне и друге војске дошло је до малих сукоба. Предње страже, извиднице, већ су се неколико пута сукобиле. Било је рањених и на једној и на другој страни, али те битке нису од велике вредности. Оно, што те извиднице раде, то је од замашаја, јер оне прегледавају земљиште, испитују где је непријатељ, колико је јаки и т. д. (и тако даље). До великих битака могло би доћи већ наскоро, јер се већ јавља, да је врховни заповедник војске на копну Куропаткин јавио цару Николи, да је он с војском већ довољно јак и да ће наскоро поћи напред. Према томе није далеко до великих битака.

Мали Радоица. Мили Боже, чуда големога! Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит' се земља тресе, 5 Ни се бије море о мраморје, Ни се бију на Попина виле; Већ пуцају на Задру топови, Шенлук чини ага Бећир-ага, Уватио Малог Радоицу, 10 Па га меће на дно у тавницу; У тавници двадесет сужања, А сви плачу, један попијева, Те остало друштво разговара: „Не бојте се, браћо моја драга! 15 „Еда Бог да каква гођ јунака, „Који ће нас јунак избавити" А кад к њима Радоица дође, Сви у једно грло заплакаше, Радоицу љуто проклињаху: 20

„Радоица, допаднуо мука ! „И ми смо се и уздали у те, „Да ћеш ти нас кадгођ избавити, „Ето и ти саде к нама дођс! „Тко ли ће нас јунак избавити?" 25 Вели њима Мали Радоица: „Не бојте се, браћо моја драга! „Већ у јутру кад данак осване, „Ви дозовте агу Бећир-агу, „Па му каж'те, да је умро Раде, 30 „Не би ли ме ага закопао". Кад свануло и сунце грануло, А повика двадесет сужања: „Бог т' убио, ага Бећир-ага! „Што доведе к нама Радоицу? 35 „Јер га синоћ објесио ниси, „Већ се код нас ноћас преставио, „Хоће ли нас поморити смрадом?" Отворише на тавници врата, Изнесоше пред тавницу Рада, 40 Онда вели ага Бећир-ага: „Нос'те сужњи, те га закопајте". Ал' говори Бећир-агиница: ,,Ев' Бога ми! није умро Раде, „Није умро, већ се ућутио; 45 „Налож'те му ватру на прсима, „Хоће ли се помакнути курва". Ложе њему ватру на прсима, Ал' је Раде срца јуначкога, Ни се миче, ни помиче Раде. 50 Опет вели Бећир-агиница : „А Бога ми! није умро Раде, „Није умро, већ се ућутио, „Већ уват'те змију присојкињу, „Те турајте Раду у њедарца 55 „Хоће ли се од ње уплашити, „Не ће ли се, курва, помакнути!" Уватише змију присојкињу, Па турају Раду у њедарца, Ал' је Раде срца јуначкога, 60 Ни се миче, ни се од ње плаши. Опет вели Бећир-агиница : „А Бога ми! није умро Раде, „Није умро, већ се ућутио, „Већ узмите двадесет клинаца, 65 „Удрите их по иоктове 1 Раду, „Хоће ли се помакнути, курва". И узеше двадесет клинаца, Ударише под ноктове раду, И ту Раде тврда срца био, 70 Ни се миче, ни душицом дише. Опет вели Бећир-агиница : „А Бога ми! није умро Раде, „Није умро, већ се ућутио, „Сакупите коло ђевојака 75 „И пред њима лијепу Хајкуну,

1 У говору би се казало под нокте.