Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЈЈО

Год. II.

Тако је лутао пуне двије године, обилазећи велике градове и света мјеста. Вративши се у завичај, преузе трговину, не хтје се женити, него узе к себи сестру Параскеву, удову без дјеце. Доцније узе синовца Триву за помоћника у радњу... Имање се множило, а уз њега и његов углед у Травњу, особито међу православнијем, који га изабраше за предсједника општинства. Католици, из поруге, прозваше га „Ркаћки Патријарх" — што, мало по мало, узеше и православни, изоставивши погрдни придјев („ркаћки"). Тако је, у главном, трајало, без великих промјена, тридесет година, до дана, кад га остависмо, да се послије ручка испава под заштитом многобројнијех Божијех угодника... Уставши, Патрика се молио пред иконама, мање него изјутра, а завршио је као и изјутра, као и сваког пута од кад зарати Русија с Турском: — Господе, молим ти се, молим се свјема иебеским силама, свом душом и свијем срцем скрушено вам се молим, будите у помоћи благочестивом цару Николају, његовој храброј војсци, — подајте им на враги побједу и одољеније, а злотворе наше, Латине и Луторе, сатари, јакоже Содом и Гомор јеси!... Амин! Па отиде у дућан. Тога дана, послије подне бјеше припекло сунце као што може гдје на сјеверу у средини јуна! Међу високим кућама, са глатке калдрме, одсијеваху врели зраци, те чисто бођаху очи. Патријарх крочив на улицу одмахну главом и започе сам собом: — О, брате, ово баш пригријало! Помози, Прсчиста! Сачувај нас марчаног сунца! Сусјед му, неки Нико Фркета, кројач, занесени „Латинин", стојаше на вратима и по обичају, поздрави Патријарха са: — Бона леваде, шјор Марко!" (Здраво устао!) И додаде: — Ке нова? (Шта' је ново). Патријарх изврати главу и рече: — Ето ке нова! Киша ће! — А, биће још што нова, биће! — додаде пакосник. Патријарх слеже раменима и отиде. Бјеше му већ дојадило преЛирање с Ником, а бојао се да не изусти штогод „зашто би могао допасти још једном куће необичне", јер већ разговори и нагађања о рату почеше постајати заједљиви... С уживањем стаде на праг свога хладовитог дућана, задржа поглед на Триви, који премјераваше трубу платНа, па га, чисто са милоштом, скрену на широку столицу, постављену кожом, која је раширила своја „објатија", каб да старцу каже: — „Ходи, Патрико мој стари, да се одмараш, да дјетету причаш свјетске догађаје".

Са те историјске столице неколико травањских нараштаја слуша страдања Патријархова и његова путешествија. Трива узе од стрица штап, примаче обичну столицу, на коју ће старац пружити ноге, припали му чибук, и додаде му новине „Објавитеља Далматинског", који је долазио послије подне. Стари натаче наочари, пажљиво разгледа, је ли завој цио, прочита своје наштампано име, па узе читати указе на првој страни. А кад окрете лист, тргну собом, поблиједи, главу изврати, руке клонуше... Трива, ужаснут, потече к њему вичући, па потече к вратима, и опет натраг. У тињи час испуни се дућан гомилом; неки радник отрча по љекара. Мајстор Нико Фркета подуже мотраше сусједа, па рече: — Нема ту помоћи, мој Трива! Капља га је ударила! Свршио је! Угледавши новине на поду, диже их, па, као да се ништа није десило, прочита гласно крупно штампан телеграм: „Беч. Француска и Инглеска опозвали своје посланике из Петрограда. Обје те државе изјавиле су се као савезнице Турске и објавиле рат Русији. Држи се као поуздано, да ће се к њима придружити и Сардинија..." Кројач удари дланом по новинама: — Ето, сад све разумијем ! Ето, што донесе смрт Пламуши! Бог да те прости, стари фанатико, али боље нијеси ни заслужио!... А Русији већ не помаже, она је свршила! — Лажеш! — викну Патријарх исправљајући се, нашто сви, сјем Триве, на столици, поискакаше из дућана. — Лажеш! — понови, сав црвен у лицу, а вратне му жиле набрекле да прсну... — Стриче, по Богу! — започе Трива, и обрадован и ужаснут... — Жив сам!... Русија ће... колико вас год има!... Дај воде! Сједе и раскоггча огрлицу. Љекар дође, видје што је, препоручи мир и отиде. Као муња пролети глас по Травњу, да је Ркаћки Патријарх умро од капље. Православни трговци и занатлије дођоше, и како се радосно изненадише затекавши старца на обичном мјесту (на столици). Он им рече: — Та већ знам шта сте чули! Ни бриге вас ни за мене ни за Русију! Додуше, мени је већ и вријеме да путујем, али се надам, да ће ме Бог одржати у животу још који мјесец, да видим погибију душмана наше вјере! Јер, не бојте се! И царствију јего не будет конца! С нами Бог, разумјејте, јазици, и покорјајте, сја, јако с нами Бог!