Српско коло

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 5.

Г1а развезе на дуго, заборавивши, да је мало час био у несвијести. Тек у потоњу сјети се тога и рече синовцу: — Чујеш ти, ако би те питали Латини кад ме снашла немоћ, реци: „Прије него што је прочитао новине!" — Разумијеш ли? А ви, тако исто! Сад идите на вечерњу. Данас је субота! Не идите у гомили, него подвојени!... Глас о догађају доприје и у заграђе. У то доба бјеху на дому само старци, женске и дјеца, а људи млађи бјеху на пољском раду. Жене и старци похиташе у град, у главну улицу, гдје их, по старчевој наредби, пресрете Трива и упути у цркву. Послије службе, нареди Патријарх, да сви иду у црквену кућу, у велику дворану, гдје се држаху велики скупови. Уђоше сви, и жене и дјевојке, што је била велика новина! Он им исприча догађаје, који, из толике даљине, тако силно одјекиваху у том закутку, у тијем смјернијем, вјернијем срцима! У главном, објасни им што се спрема и нашто се иде —• спрема се напад на цара московског, а то је као да речете, на православну вјеру и народ! Уз некрста турског удружила се латинска Франција и луторска Инглитера, а по свој прилици и други ће... Пошто сачека да се слушаоци исплачу, стаде их тјешити и храбрити, увјеравајући их да никаква сила људска не може надјачати крст од три прста! Бог зато и допусти ту напаст, да се на крају види како он милује православије! — Ја знам, да бисмо сви колико нас је овдје, дали крв и живот за Русију, али то не можемо! Знам, да бисмо сви жртвовали сву своју сиромаштину, да им како помогнемо, али и то није могуће! Зато учинимо што можемо и што ће нам пред Богом ваљати! Да већ није велики пост, ја бих вас савјетовао, да постимо ову недјељу с намјером за побједу Руса. Овако препоручујем онијем који могу издржати, да једноуде сваког дана до друге недјеље, да се сваког вечера држе молења и велика клањања (метаније). — Хоћемо! — повика скуп одушевљено. Патријарх настави: — Ето, као ијто вам је познато, ја сам науман био, да ове јесени оженим Триву, а сада то одгађам дотле, докле год не разаберем за погибију наших душмана. Какво би ми весеље било, какав би ми благослов са невјестом у дом ушао, докле моја вјера плива у крви!? То тек потресе гомилу, диже се граја, чују се узвици: „Неће бити свадбе међу нама до.к не чујемо весели глас..." По души, не бих рекао, да су се и дјевојке тијем одушевљавале. Ту је била и Цви-

јета Рајковићева, за коју се знало да је Патријарх у срцу намијенио Триви, али му дјевојка прва приђе и пољуби га у руку... Шта су све Русофили 1 претрпјели до 11. септембра 1855., дакле за двије године, то би тешко било испричати! Доста је само да напоменем, да су се куће за сунца затварале, да су људи били под оружјем, на опрезу, као год у доба најезда послије пада републике. Патријарх, који је свима препоручивао опрезност и стрпљење, изгуби и једно и друго онога дана, кад се у Травњу диже урнебес због пада Севастопоља. Тога злокобног дана, послије подне, отиде он пред велику кавану под бедемом, гдје се, -топлијех дана, једва мјеста може наћи. Кад се Патријарх помоли, латинска гомила једногрлице заурлика: — Доље с Русијом! Живила Франција! Доље с Ркаћима и с њиховијем Патријархом! Он пусти да изгуши граја, па диже високо десницу, пружи три прста, којима се крсти и викну: — Гледајте, Латини! Ово је Русија и православни закон, а ово сте ви! И лијевом руком пипну мали прст и домањи десне руке. Па додаде: — Ово је сила, а ово је ништа! Па се прекрсти и вичући јаче, изрече први пут пред њима своју омиљену изреку: — И царствију јего не будет конца! Латини, као скамењени од чуда и од дивљења пред толиком вјером и храброшћу, пустише старца с миром. А њеки рече: — Ја их мрзим, али скидам капу гтред њима! Докле су оваки, не може им се ништа!

Шумске штете. Новине, што их штампа наша влада у Загребу, у којима она брани себе и чиновнике, почеле су нешто много писати о шумским штетама. Каже тамо онај што пише, да се штета натрпало на милијуне. Криви због тих штета тежаке, а чиновнике и лугаре скоро ништа. Вели, да тежаци шуме пустоше, а то се не смије допустити, ван треба глобе без милости истјеривати и народ застрашити. Што пишу владине новине то мисли и влада. Тамо се не смије ништа штампати, што влади не би било по вољи. По закону влада може те глобе утјеривати без милости, јер то јој закон заповиједа. Народ, жали Боже, знаде 1 Русофил зове се онај, који воли Русе.

Савјетујте своје рођаме и пријатеље да купују и чит&ју овај лист.