Српско коло

Стр. 6.

СРПСКО К0Ј10

Год. II.

јају наше тековине, или бар то иде с тешком муком код њих. То сад међу њима покушавају да изведу Јапанци. Да се и ми имамо чему научити од Китајаца, изнећемо описивања једног Србина из Србије, покојног доктора Милана Јовановића, којије дуго година као лечник на лађи путовао и видео скоро читав свет. У овим данима добро ће доћи да и ви читате ово и размислите, да ли је много шта боље у Китајаца или у нас. Има и у њих обичаја, који не ваљају, али има и добрих ствари. Кад размислите, па видите шта је боље, онда гледајте па и сами тако радите. Тај Србин Јовановић лепо описује Китајце, па зато по његову описивању доносимо ово: Китајци су најмногољуднији народ жуте боје, монголског племена, коме припадају и Јапанци, али и Турци, Мађари и други. Но у јужним се областима китајским ретко на њима опажа монголски тип. Само да на њима није њихове одеће, могли би по лику и боји без зазора ући у европске гомиле, а да никоме не падне на ум да их уброји у жуту расу. Мушки имају главе обријане, само се са задњег темена спушта испод капе оплетен курјук (плетеница, перчин), који допире чак до прста. Жене пак имају дугу косу, коју врло пажљиво чешљају и начине од ње коафиру (пунђу, бућ), која се држи иглама. Па како је потребно више часова да се коса тако среди, тб се китајске жене чешљају једанпут у неколико дана. А да им се коафира не би покварила при спавању оне не мећу јастук под главу, већ у спавању наслоне врат на нарочито за то начињену клупицу од порцелана, ротанга или бамбусове коре; глава пак виси им У ваздуху. Жена је у Китају потчињено, да не речем, презрено створење. Она је као и нека кућевна ствар, која се може за новац купити. Ако се види на улици гдјешто у богатом руху, то ваља тумачити тиме што сваки богаташ радо показује своје богаство на својој чељади, па и на својој теглећој животињи. Жене имућ^ијих Китајаца имају осакаћене ноге (јер се њима тако то свиди и допада), те не могу слободно да ходају, а то је доказ да они не воле да им жене много шетају од кућа. У Китају влада строго подела рада; сваки ту ради само један посао. У једнога нпр. кројача не може се набавити сва одећа, јер један прави чакшире, други прснике, трећи капуте итд. Један трговац продаје чарапе, други ципеле, трећи чизме. Тако је и с другим занатима: један столар прави само плоче за столове, други ноге, а трећи реже и глади. У Китајаца нема недел^е ни празника, они раде иосведневно, а одмарају се само у почетку своје године т. ј. у нашем мемецу фебруару. Тада не раде ништа петнаест дана већ врве по улицама и гледају маскараде (машкаре). „Цео Китај полуди о Новој Години"—рекаојеједан Енглез, прнчајући ми о овој њиховој свечаности. А зар је у Мталији друкчије о карневалу (месопусту)? Китај и

Италија; фебруар тамо фебруар овде! Маске (образине, чувиде) на улици у обема земљама. Није ли то чудновато. Они не деле оштро ноћ-од дана, већ раде и дању и ноћу, а лежу онда кад их сан савлада. Само велика стоваришта затварају се с вечера, а све мање продавнице стоје непрестано отворене. Китајци много полажу на украс своје куће. и показују у томе веома углађен укус. Улазећи у тако украшену китајску собу чини нам се као да улазимо у какав зимски цветник. У Китају је сразмерно мален број негшсмених. Свако има прилике да се толшсо обучи, колико је потребно за његов грађански живот. Ретко ће се у Китају наћи радионица без прибора за гшсање, који се састоји из четвртастог порцеланског тањирића (замењује нашу мастионицу), комада туша (у место тинте, мастила) и четкице од танке бамбуске трске (којом се пише као нашим пером). Хартија се продаје у нарочитим стовариштима, а граде је од памучна влакна и од свилених отпадака; она се не може употребити за наше перо и мастило зато што је танка и што пролива. У Китају нема штампана или писана листа с. обеју страна. Све се ту пише с једне стране, па се за тим по два листа слепе и дају један на обе стране штампан. Књижара има, као и продавница хартије,. много и великих. Књиге се у велико траже. Изгледа. да је писменост у Китају општа, али се она дели на грађанску и научничку. Ову другу стигне ретко који смртан да изучи, отуда су учени људи на великој цени и у особитом поштовању. — У своме раду Китајац не пита колико ће га времена стати неки рад; он ради, и нгго не сврши данас наставиће сутра, а ако га у томе задеси смрт, наставиће ко други. Та непрекидност опажа се у свакој врсти рада. Китајци су необично вешти у рукотворини, у чему их не може достићи ни један европски радник Само је Китајац у стању да омекша говећи рог и да га истањи за послужавник, пли да истриже слонову кост, да се не може разликовати од листа хартије; или да начини свилену мараму, која се може носити у ораховој љусци. Китајске се рукотворине одликују истрајношћу и лепотом — две особине које су ретко здружене на европским производима. Мени и данас, после 14 година, трају једне кинеске папуче — плетене од неке жилаве биљке — и ако сам их већ небројено цута квасио; а тако исто трају ми скрлетне џепне мараме и ако су тако танке, да се не могу ни опазити у џепу. Сликарска је уметност јако развијена у Китају. Слике се раде необично вешто и верно. Израда на слоновој кости врло је јевтина. У Китају има врло много деце. Можда је то особина расе, или је мален помор међу децом. Китајци су по својој нарави склоњени више збиљи, а развеселе се и разгоропаде само у свечаним приликама, као што је свадба. — Начело „моли се Богу и ради" нигде се можда не изводи тако доследно као у Китају, јер