Српско коло

Год II.

СРПСКО коло

Стр. 7.

се они тако приметно клањају своме Буди, (велики п-ророк и проповедник в^ре, као што је у Муслимана Мухамед, у Хришћана син божји Исус Христос), као што марљиво и савесно раде. У овој је земљи мало река, из којих се вода не излива кроза читаву мрежу канала, услед чега скоро свака већа насеобина има своју текућу воду, па ма колико била она удаљена од реке. Између Хонконга и ПТангаја има само једна река, и она мора на простору од 200—300 км. да скреће у три поморска града и да их снабдева живом водом. Већи канали изливају се у читаву мрежу мањих, а сви скупа прокопани су тако вешто, да морају враћати своју воду главној реци. Ту огромну каналску мрежу, која нћводњава читаве пределе, створили су читави нараштаји и стварају је још без престанка. Где је тај народ европски, који може да покаже слично дело својих руку, а и да не помињем познату грдосију, што се зове Китајски Зид. Изненадио сам се кад сам у Китају видео „наше" слатко, и кад видех да неки од трговагда пропуштају кроз прсте „наше" бројанице. Изгледа да је рачунање са десет потекло од Китајаца, јер сам у сваком ки-. тајском дућану видео „наше" рачунаљке, којима се они врло вешто и хитро служе за срачунавање, а које су недавно ушле у употребу по нашим основним школама. Даље сам се зачудио сличности Будизма са Хришћанством. На китајском гробљу виђају се воштанице истоветне с нашим свећицама. И њихова су гробља засађена дрветима и окићена цвећем као и наша. И код њих се сахрањују мртви као код нас. Припалити свећицу на гроб сматра се и у Китају за богоугодно дело као и код хришћана. Будистички храмови' имају своје торњеве и своја звона као хришћански. Барутом се служио Китај од вајкада, али само да њиме руши стене и гради путеве; од нас је научио да њиме пуни оружје. А компасом (магнетска игла, која показује где је север, а где југ, па путници а особито мрнари енаду куда треба да иду) су се служили Китајци још у оно доба, када се у Европи смело пловити само дуж морских обала, с рта на рт, с острва на острво. Налослетку, у погледу удобности (а то је главно мерило за образованост појединих народа) наш је живот прилично заостао иза китајског. А особито је много заостао у здравственим мерама, које обезбеђују живот човечји. Сваки Китајац има код своје куће оно што Европљани обично са жртвама траже у околини својих насеобина, а то су: сунчани зраци и биљно зеленило. Ступио сам на китајску земљу с радозналошћу једног Европљанина, желећи да се упознам с тим светом и да му се насмејем, али се та моја радозналост претворила за кратко време у дивљење. Ја сам пошао отуд с осећајем високог поштовања према томе древном народу, који живи својим властитим животом. У Немаца реч „Кинез" (Китајац) означава будалу. Колико је у том истине видео је мој читалац из овог кратког нацрта. Под утиском поменутих осећаја писао

сам из Китаја једноме свом пријатељу, да би, ио свему што сам овде видео, Китајци имали веће право и више разлога да крсте своје будале именом каквог европског народа. На завршетку овога писма слободно смем рећи, да Китај од нас не прима ништа, а ми би смо од њега могли примити с коришћу много што шта. Ми заиста много што шта усвајамо, а многом којечему подражавамо. А у накнаду за све усладе које Китајци пружају нашем животу, ми им дајемо само две ■ ствари, којим се живот одузима, а то су: опијум (отровно пиће) и оружје.

Б р а Ђ а. Што лепо живе Тоша и Недељко Гајић, то нема више! Баш као браћа. Кућа им доста јака, а мало чељади. У сваког по двоје женске деце: Босиљка, Јованка, Јелка и Анка! Све велике и кршне цуре, не можеш их се од лепоте нагледати. Дуге ове зимске вечери гт браћа често седе подуже и разговарају. Тошо — каже бата — пуре нам већ прирасле, треба удавати. — Право велиш бато! И твоја Босиљка и моја Јелка. Време је ! — Ама види ти брате нико да им закуца на врата. — Има времена бато ! — Ех, немој ти: има времена !, Ти све тако ! Ама неће им нико ни закуцати, шта видиш на њима, оно мало сукања?! Туже се деца да их нико и не гледа! — А куд ти то бато циљаш? Да шта би оне? — Ех, шта би! Зар не видиш да ове, што имадоше дуката, одоше све за газде. — Сретан им пут бато! Ја нећу да бацам новац у лудо. Која год се удала са дукатима, тој после ђувегија мења дукат по дукат па у бирцуз ил' на куглану. Ниједан није купио од тог новца крмачу или краву већ све је отишло на моду. А где је још губитак од 3 сребра на сваком дукату? — Само ти Тошо тако говори, видићеш ко ће ти 'ћер запросити! — Ако! Ја видим да 'ћери и ови' други народа што с нами у држави живе не носе дукате па се удају. Јеси л' видио дукате на Влајни, Русинци, Швабици ил' Маџарици ? Дед кажи! — Па код њих није обичај. — Ех, обичај ово, обичај оно, а све по нашем џепу! Зато и јесмо ми Срби задужени, што 'но кажу: до грла. Ето редом с куће на кућу, па ћеш видити, колико их има без дуга. А то је све што се пружамо преко губера. Ето ове иноверке носе гранатиће неке на врату за три десетака, сукња и реклија не кошта ни_