Српско коло

Год 111.

СРПСКО КОЛО

Стр. 7.

стојати, „да се равноправност ћирилице како код земаљских аутономних (код управних: опћинских, котарских, жупанијских, код судова и код свију школа), тако и код заједничких уреда (поште. порезни уреди, финансијска равнатељства) на територију (простору) краљевина Хрватске и Славоније проведе". Колико су од свега тога учинили, доста је споменути, да ни код опћинских уреда није ћирилица равноправна с латиницом. Опћинска вијећа, гдје има родол^убних Срба, боре се за то, јер у опћинама имају они право, да се ћирилицом пише и званичи, али „Српски Клуб" није се макао, да их у томе помогне, а код других власти још се мање поштује свето словенско ћириловско писмо. Имамо закон о ћирилици од г. 1887., па морамо гледати, да се врши и поштује, и ако је „Српском Клубу" све то девета брига. (Једмо је обећа-ње њихово, да ће се трсити, „да се имену српскога народа и језика у законима и наредбама достојно уважење даде". До данас у Хрватској и Славонији нема закона, у којем би се српском имену то достојно уважење дало. У школским гимназијским свједоџбама било је неко вријеме поред назива хрватски језик, штампано „хрватски (или српски) језик". Сад је оно српски избачено по наредби бившег одјелног предстојника Павића. „Српски Клуб" није се ни макао, да своје обећање изврши. Осмо је обеИање , „да се проведба српског аутономног школског закона омогући". То још ни до данас није учињено. Да не говоримо о основним школама, ено препарандије у Карловпу, која ни данас нема јавности, није јсднака земаљским препарандијама (школе за учитеље). Девето је обеЛање, да ће гледати, „да се из земаљских средстава размјерна дотација (помоћ) српским народно-црквеним областима за српске црквене и просвјетне цијели издаје". За градњу и поправљање православних цркава даје се понешто, као што се и прије давало, али не у саразмјеру са католичким. За просвјетне српске цијели не даје се ништа. Гдје је то обећање „Српског Клуба?" Десето је и мосљедње обеИање. да ће „Српски Клуб" настојати, „да се на темељу равноправности и слободе савјести интерконфе-

сионални одношаји уреде". Другим ријечима гледаће „Српски Клуб", да свака вјера у земљи буде сасвим једнака, па да и наша православна вјера буде имала сва права као и католичка. Ни у овој ствари нису ни једне најмање стварце учинили, па чак ни то, да у мјешовитим браковима родитељи православни могу с дјецом располагати, у којој ће их вјери образовати. Ето видите, то су све обећања „Српскога Клуба", од којих ни једно није испуњено за двадесет година. Ако и даље буду они заступали српски народ, и народ их буде слао у сабор, онда ће и других двадесет година проћи као и овијех, а српски ће народ бити без својих права као и досад. Обећање — лудом радовање, па тако и нама, ако нам „Српски Клуб" буде и даље кројио капу.

Карловнанин н Карловкиња. — Српска народна песма. А што су ми Карловкиње беле румене? Вино пију, папар зобљу, те су румене. Кад муж иде на орање, жена у крчму; Кад муж иде са орања, жена у кревет: „Јао мужу! леле мужу! умрети оћу!" „Јао жено, жива жељо! а што ми тије?" „Јао мужу! леле мужу! глава ме боли." „Јао жено, жива жељо! да гпто ћу ти ја? „Јао мужу! леле мужу! тражи ми лека: „Дозови ми нероткињу, која не роди, „Да умеси погачицу трипут сејану; „Испеци ми шарку коку, која не носи, „И ггетлића без репића, који не пева; „Донеси ми кондир вина од три године."

Руско-јапански рат. Предаја Портартура. У пошљедњем броју јавили смо, како је генерал Стесељ писао јапанском генералу.Ногију, да се даље не може борити и да град мора предати. На сам Божић у 11 часова прије подне састали су се затијем Стесељ и Ноги у некој колиби села Шуиши код Портартура и ту се дуже времена разговарали. Затијем су се руковали, те је генерал Стесељ узјахао на коња и вратио се у Портартур. Послије тога потписан је уговор о предаји Портартура, те је онда руска портартурска посада измарширала из Портартура под водством својих офшдира. Јапанске чете правиле су шпалир и одавале почаст, кад год би прошао који руски генерал или штабни официр. Свака руска регимента имала је пред собом своју заставу, а официри