Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО коло

Год. III.

данас у главном бар однеле победу. Слобода мишљења, једнакост људи, братство продиру све дубље и даље и доћи ће дан, када ће његов наук синути у свој победи својој. Он није правио разлику између богаташа и сиромаха, угледног и неугледног човека, старога и младога, праведне је соколио, грешне на пут божји изводио. Тражио је чисту душу и чисто срце, па за то је и рекао, кад су неки децу гонили од њега: „Пустите децу к мени, јер је њихово царство небеско!" Христос нам је показао, како за истину, за правду и добру мисао треба живети, па ако треба и умрети. Не плашити се ни мука ни смрти, па се до победе истине и правде мора доћи. То не треба нико да губи из вида, то не треба да пуштају из очију и синови и чланови српскога народа, који ће, истрајно се борећи за истину, правду и добро свога народа, радити само у духу онога великога мученика, Господа Исуса Христа, кога се данас сећају и Руси и Срби и Бугари и остали православни свет с речима: Христос васкрс! Ваистину васкрс!

Српска повјест. 9. Стеван Д\Јшан Силни. (Краљевао од 1331.—1345; царевао од год. 1345.—1355.) У прошлом броју описали смо у кратко ратове што их је Душан водио. Овдје ћемо рећи још коју и о осталом раду Душанову. Најприје да кажемо колика је била Душанова држава. У царство Душаново спадале су ове садашње земље: краљевина Србија, Сријем. велики дио Босне, Херцеговина, велики дио Далмације, Црна Гора, Ст. Србија, Албанија, сва Маћедонија, један дио садашње кнежевине Бугарске и полак садашње краљевине Грчке. Ето толико је било српско цар-душаново царство. А осим тога краљ бугарски признавао је над собом врховну власт цара Душана. Осим Срба нешто у дијелу Босне, који није био под Душаном сви су Срби били сједињени у једну велику, моћну државу, а осим Срба било је ту још Грка и Бугара и Арнаута. Срби што сад живе по Хрватској и Славонији, Бачкој и Банату, нису онда били овдје, већ су се много касније доселили. Сложни Срби задавали су страх и трепет својим сусједима, па тако би било и данас, да се Срби сви сложе у једну државу. Ту велику државу уредио је Душан најбоље, како сс дало у оно вријеме. У земљи је

био ред и сигурност, трговина је цвјетала, народ се придизао и богатио, јер туђини нису за Душана проваљивали у српску државу. Године 1349. и 1354. дао је Душан земљи закон, који се зове. „Душанов законик". Није било много земаља у то доба, које су имале тако добро састављене законе. Тај закон је најбољи свједок, да је цар Душан био мудра глава и да је у Срба било у то доба паметних, учених глава, а да Срби нису били дивљаци, већ народ, прилично просвијећен и напредан. Душан је знао да су великаши, властела српска увијек највише били криви српским невољама. Зато им је сасвим сабио роге у главу. Код њега су могли постигнути велику власт они, који су били ваљани, јунаци, па макар и не били од највишег рода и кољена. Своју царевину раздијелио је на више дијелова, а у сваки поставио једног од најбољих војвода за свог намјесника. Од Душанових војвода и савјетника најпознатији су ови: Дејан, Оливер, Богдан, Прељуб, Срђ,Војихна, Вукашин, Угљеша, Гојко, Синиша. Таквим војводама дао је Душан приличну власт, сваком у свом крају. Душан је добро рачунао. Те војводе, које је он подигао тако високо биће му захвалне, трсиће се још боље у жељи, да их он још више подигне у моћи и власти. Душан је мјерио људе по себи, па је држао да ће и онај цар, који послије њега дође, бити тако чврсте мишице и држати на узди све своје подложнике, били они велика господа или не. У другу руку није Душан рачунао, да ће тако брзо умријети и оставити иза себе млађана сина у оно тешко доба, кад се Турчин спремао да из Азије рупи у Европу и сломи моћ српску. Душан је одлучио да отме из слабих грчких руку Цариград и морске обале око њега, па да тако запријечи Турцима прелазак у Европу. Да је Душан остао жив, то би се и догодило и никад Турци не би ухватили чврстог корјена у Европи. Да је Душан дуже поживио, отео Цариградијош боље учврстио своју младу царевину па умро и оставио зрела сина, све би друкчије било. Ко би мислио, да ће он онако јак умријети од четрдесет и седам година. Онако иза Душана остаде млађан син, војводе се отргоше од царевине и почеше сваки на своју руку радити, син Душанов Урош није био ни зрио ни онако гвоздене руке и воље човјек, да их укроти, а Турци отеше од кукавних Грка неке градове на морској обали и чврсто коракнуше у Европу, па за кратко вријеме срушише мучну тековину Душанову. Али о том ћемо говорити други пут, а сад да рекнемо још шта о Душану. Знамо да су скоро сви српски владари помагали школе, цркве, дизали болнице. Па како