Српско коло

Год. III.

СРПС1СО К'ОЛО

Стр. 7.

или замјеном или продајом. Данас је врдо ријетко, да који господар има сву своју земл>у у гомили. Отуда настају за господаре велике неприлике и големе штете. Још и, боже помози ономе, ко има много земље, па су му поједини дијелови велики, али, јао и наопако, ономе, коме је и оно мало земље његове раздробљено и ситно. Невоља је људе нагнала, да. су почели размишљати, како би доскочили томе јаду. Ко много мисли, нешто-и смисли. Тако су паметни људи видјели, да је за ратаре најбољс, ако имају сваки своју земљу што више на окупу, као што је то било у прадавно доба, па за то су измислили —- комасацију. Комасација је дакле слагање расцијепане државине у једну гомилу. Дабомс, да се комасапијом не може спријечити промет с некретнинама, па за то се комасација код других напреднијих народа понови, кадгод настане потреба, а та се мора појавити послије неког времена, на примјер послије 50 година. За нас је комасација нов посао, па за то наш свијет нерадо приања уз њу, јер не зна њезине везике користи. А ево колике су. Когод има своју земљу на окупу лакше је обрађује, јер треба мање времена и мање радне снаге, док онај, коме је земља расцјепкана, много дангуби, када му тежаци и марва морају, тек што су се најљепше предали послу, наједаред прекинути посао, па по пола сата и сат далеко ићи до друге честице, да је изору, покосе итд. Ако је икоме вријеме новац, ратару је без сумње. Без по муке чува плодове свог труда, који има своју земљу на окупу, а чији је посјед раскомадан, тај не може, па ма како пазио своје добро, сачувати га од грабљивих људи, који не маре за ону: своје не дам, туђе не ћу. Гдје је земља на мале дијелове подијељена, ту је доста земље без праве користи, јер много површине одузимају путеви, а на њима не расте жито. Мимо то многе честице остају необрабрађене, јер им се не зна власник. Томе злу се придружују још и многобројне и вјечите парнице због сметања државине (посједа), које управо еатиру нашег сељака. Расцијепан посјед има многе међе, а и то је не мало зло, јер се међом највише чине потрице. И ако некомасирана земљишта имају многе путеве, ипак их никад нема доста, јер се честице непрестано цијепају, те многи посједници не могу доћи до свог земљишта. Такво несносно стање укида комасација, јер поједине рудине и честице добијају правилне облике, па се сваком држаоцу (поседнику) начини пут и прогон за марву до његова земљишта. Прије комасације су често велике површине извржене поводњу. Комасацијом се и то зло

уклања по могућности, јер се морају ископати потребни одводни јарци и канали, шта више по потреби премјестити корита потока. У некомасираним земљама је власник расцјепканог посједа приморан сијати и садити такав житак, какав и његови сусједи, ма му баш то и не било по вољи и потреби. То ограничење скоро сасвим уклања комасација. Од немјерене је важности чињеница, што се приликом комасације мора грунтовница уредити, те у њу унијети прави власници земаља. За то се мора извршитн нова измјера земљишта (реамоулација), обрачунати површина и видити да ли се слаже катастар с грунтовницом. У вези с тпм се морају провести и све оставинске расправе, те по споразумној молби свију сувласника разријешити и заједнице власности. На посљетку треба истаћи велику благодат, да код комасације ваља проВести и оне потајне диобе задружне, које су изведене послије 1. јануара 1890., а исто тако грунтовно провести и отуђења задружних некретнина, којима се дира законом одређена најмања мјера задружног земљишног посједа. То су главне користи комасације, оцртане у дебелим потезима. Други ћем.о пут казати коју поближе и више. Гавра Копенол.

Шта каже повјесница о мајци Анђелини? Кад су Турци 1459. године освојили од Срба град Смедерево и тако сасвим срушили српску државу, побјегне српски деспот (јер више Србија није била краљевина) Стеван Ђурђевић у Зету (Црну Гору) која је с Босном једина још од српских земаља била слободна од Тураза. Деспот Стеван се ту ожени са кћерју јуначине Ђорђа Аријанита, Анђелином, која је била сваст зетског господара Ивана Црнојевића и Ђорђа Скендербега. Из Зете пријеђе Стеван са Анђелином у Италију и умре тамо 1477. г. Анђелина се из Италије врати са сином Ђурђем и Јованом у Срем и преузме част сремског деспота српског. До тада је сремским Србима био деспот славни јунак Змај Огњени Вук, синовац св. мајке Анђелине. Анђелина је била неко време српска деспотица, па онда преда то господство сину Ђурђу, а она се покалуђери у женском манастиру, који је она дигла, како веле, на мјесту садашњег српског манастира Крушедола. Ту је дочекала смрт чинећи многа добра дјела, због којих и буде проглашена за српску светитељицу, а као дан, кад њезину успомену прославља црква одређен је 30. јули по старом календару. Њезин син Ђурђе није дуго био деспот, већ се захвалио на тој части и предао је млађем

Савјетујте своје рођаке и лријатзље да купују и читају овај лист.