Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год, Ш.

„То је наша мила посеетрима." Каћиперке ником поникоше И беседи Сремица девојка: „Не говори тако Црногорко! „Ми смо праве ратарске девојке „Наши.оци прави су сељаци, „А и мајке Српкиње су праве." Вели њојзи Црногорка млада: „Да си права ратарска девојка „Тканицу би ти носила своју." „„И либаду од црнога сукна"" Још добаци Србијанка сеја. Док су оне тако беседиле У добри час и срећу народну Долетеше голубице беле, Спустише се у коло сејама. То не биле голубице беле Већ то биле дичне госпођице Господског рода и племена, А све у свом народном оделу У тканини тананој и лепој. Кад видеше посестриме миле, Загрлише своје сеје праве, У коло их лепо прихватише, Па ће рећи Далматинка млада: „Сад вас познам миле моје сеје „Пригрлисте народно одело „Носите га, поносите с' њиме. „Оне тамо туђе моме веле: „Да су праве ратарске девојке. „Нису богме, по богу сестрице, „Нису оне ратарске девојке, „Него неке туђе каћиперке; „Моду носе ни бриге их није „Моду носе, а свет им се смије; „Оцеви им земљу распродају „Да наките луде ћерке своје." Ал' беседи Николића Анђа Господскога рода и племена: „Нису оне сиротице криве, „Наше сестре ратарске девојке, „Што их мода толико занела. „Оне виде све туђинске моде „А.Г не виде народног одела. „Покажимо миле Српкињице, „Да смо праве ћери из народа „Не стид'мо се тканину носити, „Па ће наш*е и сестре ратарке, „У час добар истим путом кренут, „Пригрлити народно одело, „Те постати праве потомкиње „Дичне сеје Косовке Девојке!" Закони | корнот ратара у Орбији. „Вјештина козе пасе" вели Србин. Свако зна, да неки човјек зна боље правити обућу, или кола, или одјећу или друго што, него други

човјек. Тако је то и у обрађивању земље. Швабо и Француз зна боље радити земљу од Србина, Србин из Баната од Србина из Хрватске и Славоније, а овај опет боље од Србина у Турској. Ко боље ради тај више добије са земље, која је исте доброте. На то, видите, држава мора пазити, па и она учинити, колико може, да јој држављани ратари што боље раде земљу. У Србији се пазило на то, па је тамо за то створено неколико закона. Закон о шљопривредним станицама: Сваки округ (има их тамо 15 у земљи) мора уредити пољопривредну станицу. То је имање, у ком мора бити 60 хектара земље (једно јутро и две трећине јутра) за сијање разног жита, 2 хектара за виноград, 2 хектара за воћњак, 1 живкнарник, 1 пчелињак, 1 свиларницу и уз то потребне зграде, алате и стоку. Свака општина у округу мора на ту станицу послати сваке године о свом трошку једно писмено момче, да ту 2 године учи радити земљу, како је раде напредни народи. Закон о среским расадницима и о лозним расадницима: Сваки срез (котар) мора уредити имање од 10 хектара. На том имању одгаја се свакојако воће, винова лоза а и земља се обрађује. Свака општина мора послати у срески расадник 2 момчића писмена на одређено вријеме. Они се ту уче, како се воћка одгаја, сије, сади, калами, како се пакује за отпремање у свијет, како се неко воће суши, и тако даље, све што је потребно. У земљи се по истом закону мора уредити 7 земаљских лозних расадника. У тим се расадницима одгаја лоза американска, каламљена и некаламљена. И у ту школу мора свака општина изабрати и послати онолико писмених момчића, колико је потребно, да се поуче виноградарству. Закон о лову од 1898. године: Познато је, да по нашем закону, ко има 400 јутара земље и више, може ловити слободно, да не плаћа порезе за лов. А ко има мање мора платити. У Србији није тако. Свако, па ма имао бог зна колико земље мора платити порез за лов, као и онај, који нема ни јутра земље. Свако мора платити, па онда тек ловити. Нема ту разлике између богаташа и сиромака.