Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. IV.

Па се уњга млада загледала, Па ми оде млада говорити: „Лијеп ти си мио побратиме! „Та љепши си од мене ђевојке". Тек што они у ријечи бјеху, Стаде звека мермерли калдрме, Ето иде паша са Загорја; Кад опази дилбер Иконија, Затвори се млада у ризницу, Грујо оста на бијелој кули Чекајући пашу Брђанина. Мало било, за дуго не било, Ето паше уз бијелу кулу, Пред њим иде Милутине кнеже, И он носи вењер и свијећу, А за пашом тридесет делија; Присрете их Новаковић Грујо, Љуби пашу у скут и у руку, Он Груицу међу очи чарне, Па говори Милутину кнезу: „Врат' се, кнеже, с мојим делијама, „Те им подај господску вечеру; „Ја ти нећу ништа вечерати". Тад' се кнеже натраг повратио, Он растури тридесет делија У његових тридесет одаја, А даде им господску вечеру; Но да видиш паше Брђанина! Оде скидат' господске хаљине, А Груица намештат' душеке; Кад се паша с рухом одлакшао, А он паде на меке душеке, Па говори Новаковић-Грују: „Сједи доље, дилбер Иконија, „Да преноћиш са мном у душеку, „Па ћеш бити млада пашиница". Сједе Грујо на меке душеке; Но да видиш паше Брђанина! Одмах Груја задиркиват' пође, Завлачит' му руке у пазуке; Но се хајдук није научио. Па се скочи на ноге лагане, Узе пашу за бијелу браду, А поче му тихо говорити: „Стани, курво, пашо са Загорја! „Није ово дилбер Иконија, „Већ је ово Новаковић Грујо!" Па потрже пињал од појаса, Закла пашу на бијелој кули, Па истрча кули на пенџере, Те опали двије Даницкиње, Хабар даде у своју дружину; А кад чуло тридесет хајдука, За бритке се сабље доватише, Погубише тридесет делија, Од њих пусто одузеше благо, Па одоше своме харамбаши. Да га виде на бијелој кули,

Шта је њима с пашом учинио; Али Грујо пашу погубио, Па он сједи на бијелој кули, Те он пије црвенику вино, А служи му дилбер Иконија. Када дође тридесет хајдука, Поскидаше рухо ђевојачко, У своје се рухо обукоше, Па сједоше за софру готову, Вечераше господску вечеру; Ал' ето ти Милутина кнеза, И он носи шест стотин' дуката, Те их даде челебији Грују: „Нај то тебе, мој посинче Грујо! „Пола тебе, а пола дружини, „Што сте мене у невољи били!" За њим иде дилбер Иконија, Она носи тридесет кошуља, Те дарива тридесет хајдука; Побратиму Новаковић-Грују, Њему даде златна башчалука, И даде му од злата челенку, Па их здраво натраг повратила Поочиму Старини Новаку, Њему млада бјеше оправила У јабуци стотину дуката, А сувише чичи Радивоју, Оправи му сабљу бабајкову, Па овако млада говорила: „Ето, побро, дара свакојака, „Што си мене био у невољи". Па се с ГруЈом у образ пољуби, Грујо оде гори Романији, А ђевојка на бијелу кулу.

Сабор краљевине Хрватске и Олавоније. У прошлом смо броју рекли, да ћемо донијети у овом броју говор саборског предсједника г. д-ра Богдана Медаковића, што сада и чинимо. У овом броју доносимо и наставак саборског расправљања. У сједници од 1/14. маја послије свога говора г. др. Богдан Медаковић одредио је, да се прочита прешни предлог (прешни предлог зове се тако за то, јер о њем сабор мора одмах расправљати и цонијети закључак) приједлог д-ра Јосипа Франка, у ком се предлаже, да сабор донесе закључак, којим се позива влада, да изради од краља, да се све недовршене парнице против новинара обуставе, које су поведене послије 26. јуна 1903, откад је укинута порота за штампарске кривице, а које су довршене и изречене осуде, да од краља изради помиловање. Његов предлог подупро је народни заступник и уредник „Српског Кола" г. Буде Будисављевић, те је у свом лијепом говору изнио, како су новинари прогањани и како су људи, који