Српско коло

Год IV.

Г. Никола Мусулин, трговац, говори о економским приликама нашег народа. Удара против уобичајеног кићења, истичући, како би се новац, у то потрошен, могао боље употријебити. Затим говори против презадуживања и похађања сајмова без икакуве сврхе. На предлог г. учитеља Манојла Бубала скупштина једногласно закључује, да прихваћа кандидатуру г. Густава Гаја, и да ће код накнадног избора у Слуњу гласовати за истога, о чем се има извијестити средишњи одбор хрватско-српске коалиције, као и лично сам г. Густав Гај. По том се прешло на избор извршног одбора срп. самостал. странке за изборни котар слуњски. У извршни одбор изабрани су: Г. г. Драгутин Шарац, Никола Радмановић, Никола Радошевић, Мане Вурдеља и Никола Мајсторовић свештеници; Стево Трбуховић, Јанко Ралић, Никола Брковић, Мане Бубало, Дане Иванчевић и Мане Мирмћ учитељи; Урош Пејић и Теодор Ромчевић биљежници; Миле Брковић оврховодитељ; Никола Мусулин, Ђуро Вуњак и Стеван Бањац трговци; Лазо Почуча, Јово Милијић, Мића Дујић, Аврам Растовац, Ђуро Гргић, Мићан Комадина, Никола Пешут, Којо Гравара, Миливој Цвијановић, Ђуро Почуча, Миле Котур, Јово Родић, Раде Родић, Драгић Егић и Радоња Вуковић ратари. * У Костајници. 3. септембра по- новом је одржана у Костајници управо сјајна скупштина. Може се казати да такве скупштине још није било, откако је српског скупштинског покрета. Дан је био ванредно лијеп. И ако је скупштина била заказана тек за 2 сата по п., долазиле су густе рпе Срба већ за рана јутра у Костајницу. Одмах се могло видјети, да ће се на скупштину слећи много српскога свијета. На цркви и српској школи вијале су се хрватска и српска застава. Костајнички франковци стали су да протестују и захтијевали су од управитеља кот. области, да одстрани српску заставу. Овај је то хтио да учини и слао је пандуре предсједништву цркв. опћине с налогом, да скине заставу. Али се ипак предомислио и није наваљивао, да се • тај налог изврши. Заставе су се вијале читав дан. Прекрасан је призор био око подне, кад је у Костајницу нагрнуо српски народ из дворског котара. Народ је улазио у дворедовима (по четворица у реду) под српским заставама, пјевајући пјесме. Овај низ пјешака био је управо непрегледан. I Тза пјешака долазио је грдан низ кола, а у сваким колима било је 6—8 Срба ратара са српском заставом. Поносно смо гледали на ову сјајну поворку. А костајнички франковци, који су телалили на

Стр. 3.

све стране, како ћемо се осрамотити (бламирати) овом скупштином, били су изненађени овим призором. Из њег су могли да се поуче, колико вриједи њихово блесасто нијекање (негирање) српског народа. Скупштина је почела у 2 сата по п. На скупштину је дошао народни заступник г. Светозар Прибићевић, који је дочекан с великим одушевљењем. Било је ту преко 3000 људи, који су клицали заступнику, „Србобрану" и самосталној странци. Средишњи одбор заступали су осим њега г. г. члано.ви: Павле Драгић, парох и Перо Бекић, трговац. Скупштину је отворио као сазивач млади трговац г. Ђуро Југовић. Морамо истакнути, да је он заједно с пријатељима из Костајнице Станком Ножинићем, Мирком Лазићем, Ником Пауковићем и другима уложио много труда око приређива.ња ове скупштине. За предсједника скупштине био је изабран г. Адам Драгојловић, а перовође су били г. г. Милан Поповић, техничар и Антоније Срнић, свршени учит. приправник. 0 политичком положају говорио је г. Светозар Прибићевић. Рекао је у главном: Наша политика основана је на спорозуму Срба и Хрвата, а циљ јој је заједничка љепша будућност. Та је политика већ до сад донијела обилних плодова, јер је Хрватској дала нову народну владу, а зајамчиће јој и уставне тековине. Истина, напредак је спор, али за паметан је свијет јасно, да се до великих ствари не долази — скоковима. Без српске помоћи, која је била врло моћна и без икакве резерве, не би било дошло ни до овог преокрета. Споразуман рад Срба и Хрвата једино је јамство и за даљни напредак цаших народних и државних аспирација (тежња). Јасна је ствар, да се у земљи од 2 ! | 2 милијуна људи не може постићи ништа, ако се води грађански рат са 700.000 Срба. Разумије се, да овакав споразуман рад у првом реду захтијева признање српског народа. Онима, који нас баш никако неће да признаду и који од нас траже повеље и писмена, одговарамо, да нас се не тиче, како смо и под којим условима дошли овамо, него је за нас главно, да смо ту. Народ не треба никаквих доказа да живи, наш је најглавнији доказ у томе, што се овдје чује љуљање наших колијевака и што ту почива непомнчност наших гробова. Позивамо се дакле на снагу. То је истина Али само снага и ништа друго једино је јамство и за успјех тежња, од којих зависи љепша будућност Хрватске. И према топе, ако те тежње не буду у складу с нашом народном снагом, безувјетно је сигурно, да ћемо у борби подлећи. За то морамо, привредном и социјалном

СРПСКО коло