Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

Зато коалиција није пристала на Томашићеву поруку, да остане Араницки и да се не мења ништа у управи земљом, а бан је предао оставку. Ових дана одлази гроф Куен краљу, да предложи оставку Томашићеву. Краљ неће јамачно примити оставке. Тада ће доћи сигурно до поновних преговора између коалиције и бана, па ако се не споразумеју, Томашић ће распустити сабор и покушати да на изборима добије већину (од старих мађарона), коју смо срушили на изборима 1906. године. Од нашег народа зависи, хоће ли мађарони ускрснути из гроба, у који их је положио народ 1906. године. Повампире ли се мађарони, народ не ће требати никога другог кривити до себе. Ове године бираће се по новом изборном закону, по ком има право гласа 250.000 изборника. Кад смо са 40.000 изборника победили 1906. мађароне, 1908. Рауха, па ћемо победити и сада, дође ли до борбе са 250.000 изборника. П.

Срби сељади пред судом. Има једна латинска пословица, која вели: Кога Бог накани упропастити, одузме му памет. Ништа боље не пристаје од тога на душмане српске. Јер да и мало памети има у њих, никад не би против Срба поступали рђавим начином. Да и труна мозга имају, они би Србе лијепо гладили низ длаку, миловали и тако милујући извукли им и задњи залогај испред носа, а да они и не осјете. Мало ко држи тако много до пријатељског поступања, до лијепе ријечи, колико Србин. Виђао сам људи оне најгоре врсти, који деру и гуле Србина ратара као душманина, али чине то све смијући се, милујући их, рукујући се с њима. И ратарима је то доста. Највише је што кажу: „Истина, дере по мало, али фини је то човјек, не гизда се од нас, не узноси се." Али кад хоћеш са Србином рђавим начином, силом, пријетњом, онда си обрао бостан: и од оног најмекшег и најплашљивијег начинићеш јунака, који ће ти из пркоса баш радити оно што му забрањујеш. А да га ниси дирао, никад се не би ни сјетио да то ради. Не вели Србин за бадава: Притиснуто јаче све на више скаче. У тој ти је народној пословици сав Србин и његова природа и ћуд. Зато је и велеиздајнички. процес стопут више ојачао српску свијест, него што је била прије њега јака. А по готово је Бог одузео памет онима који се сјетише да српског сељака довлаче пред суд због политичких и српских ствари. Јер сељак српски ти је у томе, што смо горе споменули, још гори од господина Србина. Он ти се у обично вријеме бави својим обичним по-

словима, само кад је у доколици, он мисли и на политику и друге ствари. Али кад се почне бавити нечим, онда се он загризе у то свеједно као његов плуг у земљу, који изваљује из ње и жиле и камење, а не попушта. Сељак се научио борити са свакојаким невољама и не уступати ничему. Њему ни смрт није страшна као господи. И кад ти њему забрањујеш нешто, а он је увјерен скроз и скроз и зна, да има на то право и по божјем и по људском закону; забрањујеш и силом хоћеш да забрану своју проведеш, онда си страдао или ти или он, према томе, ко је јачи. А од народа ништа јаче није. Народ ти можеш силом на час свладати, али тим си га још већма раздражио, он се повукао у страну, на око покорио, али кутри и режи, одмара се и спрема, да ти опет, у згодној прилици, скочи за врат, као рањени лав. Било је страшних и силовитих тирана, а народ је био негда црни роб, окован и спутан на ноге и руке. Али тирани попадаше, а народи се све већма ослобађаху и доћи ће вријеме, кад ће сви бити равноправни и слободни у свему. И они, који Србина сељака прогањају због Српства и политике, који га зато и на судове повлаче, сами гатјерају да више м^сли о Српству и политици, да се више тиме бави и загризе у то као оштро цртало у црну земљу. Тјерајући лију истјерали су сивога стрица вука. Био сам на расправи вођеној против Срба Јаворњана, оптужених ради тога, што су се противили, да се скине српска застава с њихове цркве. Ја сам се топио од уживања, гледајући како се лијепо, слободно и јуначки држе и оптужени Срби сељаци и свједоци. Та бистрина, окретност и вјештина, којом су се бранили, пала је у очи свима, и они који нису познавали прије Србина ратара, чудили су се томе. А код тога ниједан пије се понио просто. Али мене је још већма од тога занијела одлучност њихова, смјелост. Ја знам како се Србин ратар пред власти још недавно бојао рећи, да је Србин, да српски говори, да је вјере православне. А овдје стоје људи оптужени због Српства пред судом, и кад им предсједник рекне: — Ви сте грчко-источне вјере, је ли? — они одговарају: — Не, него српско-православне! Они знаду, да могу тијем кога судца, који је франковац, раздражити, али не маре зато. И тако увијек, кадгод је дошао разговор на српску заставу, цркву и т. д. Ја знадем, како су некад сељаци, кад би би ли тужени, сваљивали кривицу на своје другове, само да се извуку. Овдје, за цијеле истраге и за цијеле расправе ниједан оптуженик није оптеретио свога друга нити се хтио извући на рачун његов. Ниједан једини. Сви за једног и један за све. Тога су се држали. Били су као осум-