Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII.

право у диоби, јер ће иначе овлаштеници, који се не јаве за то вријеме, па се диоба проведе без обзира на њих, моћи тражити у року од три године пред редовитим грађанским судом само накнаду у новцу за претрпљену штету отуда, што нису судјеловали у диоби и то од оних, који су се окористили на њихову штету. Тај оглас се објелодањује у службеноме листу, на опћинској огласној плочи и по мјесноме обичају у свима мјестима управне опћине, у којој је заједничко земљиште, што ће се дијелити међу овлаштенике. Зато треба да сваки овлаштеник чита и послуша све огласе, који се прибијају на јавним мјестима или који се читају пред црквом. Не треба из цркве хитати у смрадну и отровну крчму, да трујеш тамо алкохолом (шпиром, мученицом, палинкаром и другим ђубретом) своје тијело и душу па још за скупе и крвавим знојем зарађене паре, него у свечане и празничне дане читај и слушај огласе јавних власти, да сазнаш шта ти се спрема. Многи и многи брат Србин остао је без крова само зато, што није марио, да дозна, шта му јавља власт и суд поручује својим ОГЛаСОМ. Гавра Копенол.

Соко и петао, — Васна Лава ТоЈстоја. Соко се навикао на господара и ишао му на руку, кад су га звали; петао је бегао од господара и дерао се, кад су му се примицали. Соко рекне петлу: — У вас, петлова, нема захвалности; права паорска природа. Ви идете господарима, само кад сте гладни. А како ми, дивља птица; у нас је и снаге много, и летети можемо брже од иког; па ми не бежимо од људи, ван им још и сами идемо на руку, кад нас зову. Ми се сећамо, да нас они хране. Петао му одговори: — Ви не бежите од људи зато, што никад нисте видели печеног сокола, а ми богме видимо печених петлова.

Хвала Чупићева. 1 ) Често књиге земљу прелазише Од Тополе села поносита, Од онога Петровића Ђорђа, Од Ђорђија, од Србије главе, На господу и на војеводе, На кнезове и на буљубаше: „Весел'те се, ђецо Србадијо! Амо Турке јесам поб'једио Ј ) Стојан Чупић, прозван „Змај одНоћаја", био је славан војвода Кара|)орђев,

На нашему шанцу Делиграду, Разбио сам царску султанију; Ал' су Турци брижни и срдити, Отишли су земљи по ћепару, Невјерници јесу свагда Турци, Чувајте се од Босне поносне, Отуда ће Турци ударити, Чувајте се, да вас не преваре." Прву књигу Шапцу граду посла: „Попе Луко, моја десна руко! Добро чувај Посавине славне, Посавине и Тавнаве, Луко, Да ми Турци роба не одведу; Ва роба ћу тебе погубити." Другу пише, те у Јадар шаље, У Лозницу Богићевић Анти: „Војеводо, Богићевић Анто! Учувај се од града Зворника, Да тебека Турци не преваре: Добро чувај Лознице и Јадра, А од Јадра не пусти робиње; За роба ћу тебе погубити." Трећу пише, у Поцерје шаље, Свом посинку, Поцерцу Милошу: „Мој посинко, Поцерац-Милошу: Добро чувај Цера и Љешнице, Да тебека Турци не преваре, Из Поцерја роба да не воде; За роба ћу тебе погубити." Књигу пише, те је шаље Ђорђе Ев' Чупићу, змају из Ноћаја: „Ој Чупићу, змају из Ноћаја! Извуци се, море, иза бара, Па се свагда украј Дрине нађи: Добро чувај Мачве и Подриња, Да тебека Турци не преваре, Да из Мачве роба не одведу; За роба ћу тебе погубити." Кад Чупићу ситна књига дође, Учи књигу Чупићу Стојане, Другу Стојан на кољену пише, Те је шаље у село Тополу, А на руке Петровићу Ђорђу: „Ој ти, Ђорђе, од Србије главо! Ја с' не бојим цара силенога; Пуст' их на ме, ако су ти тешки; Турци на ме ударит' не смију, Док ј' у мене мојих капетана И момака, лава одбранијех, Кој' б' на ватру живу ударили: Док ј' у мене првог капетана, Капетана побратима Луке, Он с' не боји једнога везира; Па док ми је другог капетана, Капетана Ковић Мијаила, Он с' не боји другога везира; Па док ми је трећег капетана, Ја од Дрине Бјелић Игњатија,