Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

' бо

успављивога напитка за узнемирене и незадовољене хришћанске елементе, онда ваља надлежни Фактори да знају, да то није добар рецепт од стране високе европске медицинске колегије, јер нико се већ више не може загрејати, не може успавати ни испунити поузданим надама једним средством, које се толико пута показало без дејства, показало као једна велика историјска, варка, у чију лековиту моћ чак не верују ни они, који тим средством хоће данас поново, после толиких пропалих покушаја, да запоје и утеше оне који траже поузданијега спаса и лека својим патњама. Обећањем и оглашавањем рефорама у Турској данас већ нико више овде на Истоку не може да се утеши ни да се завара; то је обећање данас већ један престарели анахронизам, једна меница на неизвесну будућност, вучена на једног инсолвентног човека без вере и кредита, чије обвезе немају вредности и не пролазе на пијаци. Мислим да није сувишно било мало дуже застати на. овом толико пута већ расправљаном питању о турским реформама само с тога, што се оно, после већ поменутога искуства, данас опет понова потрза и износи на дневни ред. Ми политички малишани овде на Истоку нити смо позвани нити претендујемо на то, да дајемо савете и поуке високој дипломацији великих држава, али свакојако мислимо, да ни за њу неће бити без интереса, да отворено и без увијања сазна психолошко дејство и упечатке, што их на нас овамо на Истоку могу учинити њене дубоко смишљене одлуке и њени предложени и изнесени лекови.