Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

Да ресимирам у кратко: нас испуњава дубоком захвалношћу и утехом то, што је концерат великих сила проникнут спасоносном мишљу, да принцип одржања мира и територијалнога ЗТаћив-а фио на Балканском Полуострву мора имати као потребни им неизоставни королар у исто време и испуњење застева правде ч човечности путем савремениг рефорама; али ми се у једно уздамо, да су данас већ и велики кабинети и њихови просвећени и одлични државници, на основу стеченога искуства, дошли до уверења да ни општи интереси Европе ни достојанство европскога концерта никако више не допуштају, да се увођење и остварење рефорама преда у руке самој Турској, те да по толики и толики пут оријенталска инерција и исламски фанатизам изиграва племените намере просвећених сила и исмева најевечанија обећања и међународне обвезе. Ми се уздамо и тврдо верујемо, да ће концерат великих сила ствар рефорама узети под своје непосредно старање м под своју озбиљну и строгу контролу, да се неће ограничити само на академске изразе жеља п питоме дипломатске представке, те да се јасно покаже, да концерат великих сила не. постоји чврсто само онда, кад треба зауздавати“ и налагати лојално и коректно држање балканским државама и диктирати уздржљивост и стрпљење хришћанским становницима отоманске империје, него да он чврсто и непоколебиво постоји и онда, кад ваља својим ауторитетом, па, у случају потребе, и својом снагом да принуди Порту, да се већ једном изврше и у живот уведу те