Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)

56

с ума питање о надлежности, јер су извесно морали знати да је за решење скопљанског питања пре свега несумњиво надлежна Патријаршија и да га Порта сама за се не може решити. Надајмо се, да ће се та пролазна дигресија исправити и да ће наша краљевска влада како до сад тако и од сад остати на висини свога задатка и с успехом изићи из тога питања. Ја сам ово, господо, могао само тек овако мимогред и у кратко да поменем немајући времена за ближе објашњење. Задржавам право да то учиним другом приликом и на другом месту.

А сад ми допустите, господо, да учиним још једну, по моме. мишљењу веома потребну напомену и опомену. Уздајући се у великодушност, просвећене хришћанске намере и благонаклоно расположење великих сила, а нарочито и на првом месту оних сила, које су нам и до сад вазда биле пријатељи и заштитници, ми, господо, не треба при томе да се успавамо, да под ладовином и окриљем тога установљеног међународног старатељетва над Истоком, задремамо, мислећи, да је сад прешла ствар у руке великих сила и даће нам оне спремити и донети готово на тањиру све оно, што ми тражимо и желимо. Ту ми сад пада на памет она позната прича о дављенику, који је 6орећи се с таласима звао у помоћ св. Николу да та пабави, обећавајући да ће му запалити велику свећу, ако га спасе; тада се чуо с небесних висина глас тога светитеља, који му рече: „макни и ти рукама!“ То може, господо, да се примени и на нас. При свем уздању у помоћ и правичност