Српско питање у Турској пред Народном скупштином : (седница скупштинска од 12 јулија 1897. године)
59
Јасно је, дакле, да се спољна важност и унутарња консолидованост и сређеност не могу једна од друге одвојити, обоје треба у исто време једно уз друго да постоји (живо одобравање).
« А сад на крају свога дугога говора, ја мислим да ћу погодити мисао и расположење Народне Скупштине и онога народа, чији је она представник, кад изјавим влади, да она у сваком тренутку може рачунати на готовост и потпору српскога народа, који је један стрпљив и погодан, али у исто време и жилав елеменат, који се неда лако превити, а камо ли сломити; влада, дакле, може рачунати на потпору српскога народа, и то могу да кажем без обзира на наше унутарње политичке разлике и таборе, — целога српског народа, на његову,готовост на све жртве, кад су у питању наши виши и општи национални интереси. Ја сматрам ово као један од оних свечаних момената, где се у нама разбуђује и овлађује оно дубоко национално и патриотско осећање, које се привремено ућути и притаји испред жагора наших ситних домаћих задевица и дневних препирака, али се одмах свом силином јавља на површини затурајући све наше унутарње несугласице и нудећи своју моћну потпору влади кад год она одлучно врши свој задатак око решења наших животних питања пи кад год тражи да се испуне оправдани захтеви и услови нашега националнога опстанка и наше будућности. (Живо одобравање у Скупштини, са свих страна бурни узвици: