СРЂ

Uspomene jednog novaka.

Prošlog ljota sprovela sam nekoliko clana u Konavlima kod svoje sestre. Jedno jutro vraćajući se sa šetnje, ugledah nekog starca sijede glave, već dosta nagnuta od tereta godina. On je onaj čas kopao na ravnome polju konavoskom. Bijaše žestoka vrućina, sunee je peklo da ti pukne glava, a tužan staračac svaki čas bi odignuo motiku u vis, koja se na sunčanim zrakama blistala kao mač. Krupne kaplje znoja, koje mu padahu niz lice, zaustavljahu ga časom od radnje, i baš onda kad se malo odmarao, ja pristupih k njemu. On me pogleda i pozdravi, te će mi ovako: „Šetate? eh! i ja sam nekad šetao, pak evo sad pod stare dane kad bih imao da počinem i da imam koga mlagjega kod sebe što bi mi pomogao, moram da radim, eh! hvala Bogu!" — Ovako govoreći izvadi iza pasa kesicu duhana i stane zavijati sigaretu. Tad ja, eda bi mu štogoć još iz usta potegla, zapitam ga: „Zar si u mladosti po svijetu išao?" A on: ,,Da, išao sam zaluđu." Pak opet umukne, a ja željna saznati još štogod rečem mu: „čudo mi je, jer gotovo svaki što ide u svijet, steče štogod za stare dane. On izvali oči na me, te mi odvrati: ,,Hm! da, ko ima glave, svukud može štogod steći; ali ja zalutah radi opaka društva, pak tad je sve i svukud zaludu. Vidiš eno sve one baštine ondje, ono su sve negda moje bile, a sad? sad su tugje!" Ovo izreče tužan staračac, te duboko uzdahne i proslijedi: „Nije bilo kuće u Konavlima, bogatije od naše; nije bilo brojnije stoke do naše, a nije bilo ni momka vrijednijega do mene; ja sam uz bok svoga oca radio, pak kad je bilo do potrebe, uzeli bi po đvađeset ljudi, da nam pomognu, te ja s nekijem na jednu baštinu a otac mi na drugu, sokolili momke na radnju; tako sve se više teklo i u kuću vuklo. Ah! koja su ono bila vremena!" čujući ja kako staračac hvali svoju mladost, nije mi se dalo na ino, a da ga ne upitam: „Рак како baš sve to propane?" On se zakašlja i reče: „Шјека raznosi sve stvari kad se puste niz vodu. Sestre nijesam imao, no jednog brata, koji je čak od mene mlagji bio, te jedno jutro majka mi reče: Sinko, bilo bi dobro, da