СРЂ

— 5 —

dovedeš koga гг кггсгг da ti гтгајкгг zamijcni, kako od prilike našu snsjedu Stanu, koja, kako mi se cini upala ti je u oko; pa neka, sinko, samo što prije pospijesi, jer je гпегп dosta samoj." Ah! mati rnoja, ja joj odvratim, jal'ne znaš da će гтге brzo u languer (Lamhvehr) zvati, pa se ne smijem ženit. Hvala Bogu, to ne traje nego tri godine; ti joj možcš dati obilježje, pa ггека te čeka, jer bila bi grehota оггака djevojka da ne ugje гг našu kuću. Ja se zaiTiislio i гга jeclnu promislio, da moja majka ima pravo; hitrije i vrlije djevojke nije bilo u selu, a ja sam se s ггјот iz djetinstva lijepo gledao; te kad bi nas zajedno vidjeli, svak bi гекб: Ko sretniji do ггјПг, ako se nzmu, biće dvoje najboljijeh, najvrijednijeh u selu! Malo dana iza razgovora s тојот гпајкот dogje mi iz grada poziv za vojsku; no prije nego se obučem vojnikom otidem sa Stanom u grad da joj kupmi dar, jer smo se već bili za^'učili. U oči moga odlaska tužna mi majka nije ni legla a tako ni Stane, koja bijaše došla da majci poinaga i da umijesi pogaču za пгепе, a majka spremala moje haljine i гггћо, što sam imao sa sobom da nosim. Još zora na bijaše cikla, tek prvi kokoti zapjevali, kad me majka zazove: Sinko, ustani, dug je put tvoj danas. Ja se skočih, protrnem kad promislim da imam ostaviti majku, oca, brata i dragu. Teško mi bijaše na srcu, ali sam pritajao tugu; гга odlasku iz kuće majka mi dala prtljagu i blagosovila me ovijem riječima: Hajde, sinko; Bog bio s tobo^n, a ti se vazda Njega držao, како što si u očevoj kući, — te brizne u plač. Ovdje staračac umukue i duboko uzdahne. Napokon će mi ovako: „Stane i otac doprate me do Zvekovice i tu mi dađoše torbu, u kojoj je bila pogača. Na rastanku mi Stane reče: — „Mato, tu ti je kruh, bio ti slagji od meda, a гггоја će te inisao svukud pratit. Zbogom „dragi!" — Ja joj stisnuh гггкгг i oduših: „Zbogom, Stane moja, ostani mi vjerna, a moj će ti glas doć; kadgod uzmogu pisaću ti!" Tacl se oprostih i s осепг pa odoh. Dogjoh u grad pred dvor da se prijavim. Po podne smo stigli u Gruž ja i družina iz Konavala. Tu čuda nevigjena, dali mi pušku, četica, gambelu, patrontašu i šta ti ja zuam. Teški mi bijahu prvi dani, otezati nogama, рг-otczati ih, skakati, pak napokon vrtjeti glavom tamo i amo da ti se mozak zavrti; no, Bog mi dao pamct,