СРЂ

— 463 —

знам да ће доћи! И ако је тако поиосит, љубав мора да надвлада поиос!.. или... или... ја ћу га потражити. Зашто да пати вбог свијета и тпто он тако каже? « али је куцање на вратима прекиде из тога заноса. Она рече: »Слободно!« —врата се отворише и у собу уђе једна од онијех намирисанијех фигура које нас потсјећају на берберпицу. Бркови му бјеху намазани машћу и повијени тако да су почели носу да се ближе. Коса раздијељепа по средини чела и пруга која је водила потиљку јасно се видјела а од ње лијево и десно коса бјеше таласасто очешљана и сијаше се од многе масти. За лице не би могло да се каже ни да је лијепо ни да је ружно,... али му очи показиваху нретјерану глупост. Понашање му бјеше по пајновијим правилима салонскијем. Он јој приђе и поклонивши се рече: — »Клањам се, госпођице!« — Понуди га да сједне и он заузе мјесто на једној наслоњачи оставив клобук испод ње; метне руке са длановима на кољена, испрси се и одпоче сипати.... своју глупост. — „Данас је тако диван дан, госпођице, и оно сунце као да нам шапуће: уживајте у мојој љепоти и дивите се моћи Божијој! И вЈерујте ми пук слуша те гласе и свијет врви улицама." — „Да, госиодине — одговори она — данас је лијеп дап, чудно ми се чини да и ви се пе окористите том Л )епотом!" — „Ах, госнођице! мени је милије ово сунце које из вашијех очнју сија! и немогаше да доврши, јер га она љутито прекиде: — „Оставите се, господине, тијех будалаштина!" —и он ућута као врелом водом поливен, помисливши у себи: „Ала насједох". — „Опростите, госпођице, ја нијесам мислио да вас вријеђам, у осгалом и сам увиђам да сам учинио велику погрешку, hito сам вријеђао светињу, која има свога браниоца.« — „Молим вас, изразите се јасније — ја вас не разумијем." — „Па сви кажу да сте се вјерили за Милана — али ја нијесам вјеровао томе, зато сам тако и нао у погрешку." — „Али, који су то сви?" — „Па свијет!"