СРЂ

— 464 —

— „Сви!.... Свијет! " Па молим вас кажите ми који су то сви ?.... који је тај свијет ?" — „Како ћу да вам кажем?... па познаници!" — „Именујте их!" — „Право да вам кажем, тако сам чуо говоре.... али гдје и кад... не знам..- не сјећам се; ако вам није досадан дим ја бих вас молио за дозволу да нушим" — поче он само да би прекипуо разговор, који га је доводио у забуну и добивши одобрење, он извади специјалитет, који је •— „бар он тако каже" — само у свечанијем приликама пушио. Дим са његовијем сивијем колутима вио се по ваздуху, па кружећи удараше у лијеп тавански, као и његове мисли, којима се је он трудио да да занимљивији облик, па оне онако збркане, помијешане у колутове незнања лупаху у његову сопствену глупост. — „Сутра је трка, ја ћу бити тако слободан да заигатем одобрење од госпође маме да вас могу пратити.... наравно ако је вами по вољи?" — „Ја сам вам веома благодарна на пажњи — али не могу ићи." — „Биће ми веома жао... а то би ме јако радовало!" Сједио је jom мало и не могавши наћи ништа занимљиво у разговору, што би му осигурало останак крај ње, он се диже и оде. Кад за собом затвори врата, она пуна бола, гњева и очаја наде на кревет и промуца: — „Сад и то свијет каже!...." али је ова реченица зарадова, весела хитро скочи са кревета и рече: — „Ах, кад би он чуо шта свијет каже?!" * * rfc Кад је Милан изашао из собе као очајпик који је вјеровао увјерењу свјетине те га је готово на силу тјерала да га прими; а не хтједе да вјерује своме увјерењу које му је шапутало да је све оно лаж. Он је се борио у себи, та борба кидала га је и растројавала. Трудио се да доведе све мисли у склад, који ће му оправдати све казивање свјетине. Долазаше му на памет и позориште, гдје је видио њу и матер