СРЂ

— 465 —

њену са једпијем углађенијем глупаком — ua је се питао шта he oua с њим? Долажаху му на ум и они састанци пред њеном кућом с миогима, које он нознаваше и мржаше и питаше: Кад је она поштена, на што ће јој то; кад га она љуби, на што ће јој они? Па онда »цио свијет« му причаше како је она дала ријеч и примила прстен, само та вијест није свечано избила на јавпост — али је он то чуо од људи »којима треба вјеровати!« IJa може ли онда да не сумња у њу? Затијем оне многе забаве у њеној кући, гдје се скупљала младеж, према којој она није била равнодушна, па онда оне шетње са другима, које су му бола задавале, и долажаше му свашта на ум; те га мисли савлађиваху, увјераваху у сумњи и он налажаше да је готпуно оправдао своје понашање према њој. Ове су га мисли све више утврђивале у увјерењу, које није хтио да мијења слушајући њене ријечи. Ишао је тако улицама не гледајући ни у кога. Замишљен, са збијенијем рукама у џепове, штапом испод мишке корачао је . . . 'док га из тог заноса не трже глас његовог пријатеља, који га удари по рамену и рече: — »Шта ли ти мислиш?« — »Много и — ништа!« — »Вјерујем ти сад и требаш много да мислиш!« — »А зашто то треба сад много да мислим?« - »ITa ваља ти ја нећу говорити?! Него хајде да частиш!« »Да те частим? А зашто?« — »Ila видим ја да ти кријеш да би те цијење стојало!... али не може то да се сакрије... јер то већ »цио свијет« зна! - »Молим те, говори шта зна »цио свијет?«... ја те ништа пе разумијем«. — »IIа да си иснросио!« — »Дакле то каже свијет?« — »Јесте, то каже ... а ти?... — »Ја кажем да тај свијет лаже, да тај свијет не зна шта говори! Па реци ми барем коју сам то иснросио?« - »То млжеш и еам погодити! — Милеву, коју ти до лудила обожаваш!« — »Дакле сад је дошао ред и на мене?! Иди ти, реци томе свијету да не иснира уста са мојим именом, иди му реци