СРЂ

— 466 —

да се не шали са miiom !« — Оставив свога пријатеља у највећем чуду, оде •— али кад одмаче од њега. ои се тек тада зарадова помисливши: — »Ах, кад би она знала шта свијет каже?!« Али како he да уради да то она одмах дозна? А оиа треба то да зна; ова повост отпоче да му иовраћа наду на изгубљену љубав — како он мишљаше. — Па онет та нада не бијаше тако силиа јер му долажаху иа ум мислп које га не весељаху. »Та она мене не љуби... не љуби!... заиста ме не љуби! Зар би могла да ме онако хладно испрати? зар бп могла да ме иусти да одем од ње пун очајања а ниједну ријеч која би ме утјешила, да не изусти? Oua ме нељуби! Мождаје сама пустила тај глас да би ме могла исмијати? То јој је сад лако! Она је испрошена — а то је истина! — то већ сви знају! — ria ова новост не може да уди ни најмање њеном имену. Сад причају да сам је испросио, а сутра? сутра ће да говоре да ме је она нанустила; имаће на расположењу машту, која ће јој доносити са свијем оправдане узроке.... и то ће свијет да прича!... и ја ћу бити исмијан и изигран! То не смије да буде! то не могу дозволити!« и ове га мисли са свијем узбудише и он хиташе нраво к њој. Али док је се он борио са својијем мислима и жудно да што прије стигне до ње; дотле су и њој свакојаке мисли на ум долазиле. Помисао на то да је он из освете пустио тај глас, кога ће свако жељно прихватити, узбуђивала је и доводила је и до очајања и до гнушања; на ово прво и није било у толикој мјери велико, јер се тјешила: •— »Свијет ће да прича, да се исприча и да заборави!« — али ово друго, да је можда то он! али је он прекиде у мислима. Она се не надаше овој посјети. Без икаквог иоздрава он јој приђе, лице му бијаше блиједо од гњева, очи зажарене од бијеса. Она се готово уплаши од оваковог изгледа и муцајући унита га: — »Шта ти је, те си такав у лицу?« — »И ти ме још питаш? Зар ти је мало што си срце убила него хоћеш и име да окаљаш?« Њој се новрати снага, сумња јој натјера гњев и она му са истом горчином одговори: