СРЂ

— 467 —

— »Али ја сам мислила да he у твоме псшосу бити толико части да ме не срамотиш?« — »Моје је име имало увијек и поноса и части. али ти пемаш ништа од тога. па си се трудила да спереш н са мога имена.« — »Мислила сам за тебе да не спадаш у ред оне свјетине, која све зна и све каже.« — »А ја сам мислио за тебе и остајем ири томе мишљењу, јер сам све чуо и увјерио се о твојој намјери да ме изметнеш руглу!« —• »Али ти си већ у тој намјери и успио... ти си ме иаиграо! Новост коју сам чула баца веома тамну сјенку на твоју част!« На ове ријечи он се замисли, ria је упита: — »А шта си ти то чула?« — »Па да си ме испросио!« — »Хм!... то сам исто и ја чуо; — за мене кажу да сам те испросио«. — »Ако си ти пустио тај глас — није лијепо, јер си пзиграо моју дјевојачку част!« — »Откуд је може тај глас изиграти, кад си се ти већ вјерила •— али мој глас?« — „Ти опет!... јесам ли ти казала да то свијет каже.... али то није истина!" — „Па онда шта да радимо?" — „Шта да радимо?... иди! више немој ни да прођеш мимо моју кућу, нити да дођеш до мене; иди па заборави на све кад си тијем твојијем увјерењем, које ти је натурила ова свјетина учинио.... иди сад!... ето, ја те тјерам!" — „Знам, лако је то отићи!... али шта ће послије свијет да каже?" — „Опет ти са тијем твојијем свијетом! Нека каже шта хоће! Мене се ни досада није тицало —: шта свијет каже ria ћу се потрудити да тако и даље остапе". — „Не иде то тако. Знаш шта? Да увјеримо свијет да је оно што он каже — истина!" — „Па како да га увјеримо?" — „То лако можеш погодити".