СРЂ

1054 —

— „Ја vain Mago'darim! Tolika počast, tolilca slava!" U.đe i jekar i kola pojuriše — ludnici. Kroz otvoren prozor vidjela se jedna ruka gdje maše šeširom i euo se promukao, potmuo glas, kao da iz pakla dolazi: — Ja vam blagodarim! Tolika poeast, t.olika slava! Marko, ja nijesam pogriješio, ovo je moj pravi put! . . . ha! . . . ћа! . . . lia!....i ovaj bjesomučni smijeh razlijegao se ulieama, a svjetina gledaše neki sa saža|eriem, a neki se i da|e smijahu... Nik. T. Janković.

Невјерничин уздах. [балада]

Познат ли ме, Данпславо? Сјећаш ли се још и сада? Знаш ли, кад си чедо плаво Сред Јелеча била града? ; Да ли памтиш оио вече, У дворима кнез-Прељуба, Кад стидљиво мени рече, Да ћеш бити моја љуба? Свег' се сјећам, млад ратниче

Па и ја ћу тамо поћи, Да потражпм срећу бољу, Али отуд пе ћу доћи, На бојном ћу остат' пољу. Ево штита — грудобрана,Ја га бацам, дивна селе, Јер је брагшч од свих рана И од мача и стријеле. Ile hv чуват' жпћа свога.

Као да је било сада, Алн то су за ме приче, То је било само тада. 0 дјевојко Даниславо, Зар је таква љубав твоја? Вјеруј, дјево, чедо плаво, Није таква љубав моја! Али слушај мало само, Како негдје мачи звече, Слушај како брда тамо Од убојних труба јече! То Годомир жупан славни Са : душмапом бојак бије: Многога ће вео тавпи У том боју да прекрије. А далеко изнад гора При гашењу 6'јелог дана Кружио је без умора Са грактањем рој гаврана

Кад га пемам чуват' коме, Кад''je сунце ерца мога •«. 3асitiaiiо>,сад другоме. 0 дјевојко Даниславо, Ја fev данас ногинутм. Вјеруј," дјево, чедо 'плаво, Више не i.ein за ме чути! . :.. Свршио се бој крвави.... Са бојишта уздах нлови, А на доглед Данислави Већ пролазе витезови .... И посљедњи витез мппу .... Њега не ,би још нп тада. Тад се уздах једаи внну: »Тужни Бране« — рече млада.

Мостар

Душаи-Таминџић-Хумски.