СРЂ

— 58 —

саопштавањем) могућност измијенити за неколико минута врло јако укоријењене навпке и карактер човјеков — и то чиме? — ријечима, саопштавањем, учињеним у вријеме хупнотичког сна. Доказано је, да је саопштавањем могуће лијечити ужасне навике, као пзјанство, морфинизам, пороке младићског доба, лијеност и наклоност ка крађи и проституцији.*) Но, како је било могуће лијечити све то ријечима, саопштавањем, када ти пороци зависе само од устројства мозга? Мп не одричемо, да да све зависи у главноме и од устројства нерво мозгане системе, али очевидпо је, да зависи и још од нечега, што је за нас врло важпо, иначе их не би могли лпјечити саопштавањем. Зар заопштавање не опредјељује рад мозга за неколико секунада? Оно не доводи други мозак и друге перве него кснцентрише пажњу болесника на саопштену идеју. Та се идеја прима у спу, т. ј. у стању бесвијесном и болесник не зна од куда је дошла у њ; њему саопштавају: у извјесно вријеме или при извјесним условима ради то и то. И, када наступе ти услови шш то вријеме, онда он, по асоцијацији, изводи у свијесном стању и са општену идеју. Она, као одијељена, није ни са чим свезана, и као таква занима цијелу унутрашњост; поље сазнавања, или сву пажњу ббнога; и он сљедује пропису те идеје, и од тога се не може ни чим да одврати, већ врши њене прописе безусловно, без размишљања. Овдје је јасно, да све зависи од тога, да ли је свијесност и пажња човјекова концептрисана у вријеме на даној идеји; и према томе се све друге идеје и побуде, које су противне првој идеји, налазе ван свере свијес ности, ван сазнања, или, како би казао Вундт, вап поља аперцепције, ria се и не мијешају с првом идејом, која господари у свијести, па према томе управља и вољом. Но, зар закон пажње не утиче на нас уви]ек и без

*) У научној литератури познати су слиједећи случајеви излијечења гшјанства: др. Вуазен излијечио је једну даму од 44 год., која је била пијаница 5 год.; једну жену од 31 год., која је била страсна пијаница 6 год.; — проФ. Форељ у Цириху нзлијечио је 4 човјека (Correspodenzblatt fiir Schweizer Aerzte, 1887.) Такође je такве болести лнјечио и др. Љадам из Женеве. Противу других порока успјешно су лијечили Декруа, Вуазен и Бериљон. Слабомоћност дјеце у маси случајева лијечио је др. Лебо; онанизам — др. Рубиновић, др. Вуазен и Бериљон.