СРЂ

— 57 r

зум, принципи, идеали, а против оних навика, укуса, порока или страсти, које су штетне њему самоме, но с којима се он не може борити с тога, iiito не умије. У томе је и задаћа нрактичног морала; то је тако рећи, наука самовасаитања и наравствепсг утнцаја на своје ближп.е. Ну, такве науке и јест и није. Ни у једној системи морала не налазимо на такав одјељак: ни у Канта, ни у Шопенхауера, ни у Спенцера, ни у Мпља, ни у кога. А прије ћемо наћи одговора у љекара психијатара и у научнпх психолога. Основа за наше гледиште, у филоеофа етичара нашега времена лежи прије свега v теорији насљеђа, а у философа, као што је Шопенхауер, у идеји условљености воље спољашњим свијетом. По теорији насљеђа, која је сама по себи оиравдана, ако се не разумије једнострано, човјек добија све особине, наклоности, карактер и т. д. од предака, који су те особине његовали и проширивали у својој минулој прошлости. Све те особине вјековима се задржавају у мозгу и нервима потомака и показују се у виду јаких тежења, осјећања, страстп и т. д. А какав извод из тога чине теоричари у експерименталној науци? Тај је извод, да при таквим околностима, — када је дакле развитак нашег мозга и нерава утврђен животом и радом предака — ми не можемо ништа учинити за наравствени прогрес себе самих! У вези с тим узмимо и учење да је воља условл>ена радњама и околностима, које су ваи саме ње; оно вели: када је воља условљена, ihto ми можемо чинити? Јер, свака наша жеља, била она као жеља у тежњи за добрим или жеља да се не тежи за добрим, има своје околности, од којих зависн њен развитак, а то значи, да нама ништа друго не остаје, него да скрстимо руке. Ну, погрешност тих извода из закона насљеђа и закона узрочности и условљености воље спољним с-вијетом, види се и из тога, iuto ти нзводи немају утицаја на сувремене мисли, јер се руке сувремених, особито културних, људи пружају тамо, куда их разум унућује изналазећи нове и нове стварп на свима чољима. Иначе би овла.дао онај стари фатализам и калвинизам, на основи научно-фидософских теорија, да је човјек још од рођења одреген на смрт или на спасење. И за чудо, то гледиште господари над умовима, ма да је сувремена наука ноказала (у опитима лијечења хипнотичким