СРЂ

— 211 —

На фалезима. Мир, тишина,... Мртво као да је, Море У недоглед тамни прућило се, лежи. Само преко воде једна барка бежи, Ко црн ноћни лептир. А на небу горе Ситне Божје ватре. И цео свет спава Сред мириса морског и цветалих трава. Изнад селских кућа, к висини се диже, Са модрих кровова, пара танка, плава, — Рек'о би духови из заспалих глава Небесима журе, да су Богу ближе; А с куле светиље пламен обасјава, И ја, будан, сневам, а знам да је јава! Гледам прошлост празну, али пуну чара: Ја и она, сами, сред салона мала. Ока пуна жуди, срца пуна жара, Стајао сам крај ње. Она је дрхтала. Гледасмо се тако без и једне речи. — Мислили смо љубав ћутањем се лечи! * * * Од тог часа, што ми тако лудо оде, Измакоше многи изгубљени дани. Испод моста многе протекле су воде, И месеци дуги, многи, небројани. Па и сад, с фалеза, слушам тужбу мора Место песме складне веселога збора. Дуж видика тамног као да се бели Нека мрачна светлост раепрострта водом? Рујеви облаци, под безбојним сводом, Прелећу. — Од ноћи то се сад дан дели. Са обале разни већ допиру гласи, И с куле светиље пламен се угаси.

У Итгору, на Каналц Ла Манш 23. августа 1903.

Ст. К. Павловић