СРЂ

— 212 Последња борба. — Каљдов —

Нада мном се бура вила, Гром је небо ломио, Судба ми је ум плашила, Мраз у душу пробио. Ал' ја, опет, нисам пао; Издржб сам холо суд: У души сам сачувао Жељу, а у срцу — жуд. Шта је смрт! Шта спасење! Нека буде што ће бит!! Ја сам свето Провиђење Давно узб за свој штит! Београд, 1903. год.

У тој вери сумње није: С ње је живот препун вир, У њој тежња вечна с' вије, У њој лсжи покој, мир. Не прети ми, судбо, борбом, Не зови ме сад у бој! Ја сам спреман бит' се с тобом, Нећеш смлавит' живот мој! Још је душа лака, Још у срцу крвца ври: Под крстом је моја рака, На крсту-ми љубав бди! & V%jiTv'

Zalutaloj braći. Ne dižite ruku na brata svoga, Jadna braćo naša! Bojte se gneva I strašne kazne pravednoga Boga, Što gromom grmi i što munom s'jeva! Ne pjujte tako na svetine naše! Ne druž'te se s onim, što Srbe gone! Jer teško vama pored moći vaše, Ako silni Srbin u 'voj borbi lđone! АГ kosovski borci kroz v'jekove davne N'jesu nikad pali; sinovi junaka I careva silnih, iz prošlosti slavne, Dojili su ml'jeko Miloša i Marka. I uz veće muke i tirane veće, Nego što su silni, što nas gone sada, Živio je Srbin dane svoje sreće, 1 danas je jači, neg' što bješe tada.