СРЂ

— 699 —

показује какви би односи требали да владају међу законодавством и васпитањем; тај одушевљени пророк, плодни душевни радник и несаломљиви бранилац слабих и биједних учаше, да се нико не може одужити ни Богу ни свом ближњему милодарима, тренутним саучешћем и утишавањем нечије невоље једним или два новчића, него сталним, правим и благотворним радом, којим једино може се зло, биједа, глупост, неправедност и нездрави егоизам из људског друштва одстранити. Што довде наведосмо доста је да се види, како је XVIII. вијек управо обиловао разним реформаторским смјеровима и како је вјеровао у свемогућност васпитања. Сувишно је овдје и напомињати, како рационализам (једнострани култ разума) није човјечанству донио онога блаженства за којим се је тежило. Рационалистичка философија у великој француској револуцији досегла је свој врхунац, гдје је на пријестоље божје био постављен људски разум. Али тим је рационализам претрпио велики удар и вјера у његову свемогућност била је јако уздрмана. У деветнаестом вијеку људски погледи на живот мијењају се. Онај оптимизам, она вјера и људски разум и у блаженост људску у будућности уступа пред разочарањем, у које бијаше доспјело европско друштво услијед многих криза. Масе народне у осамнаестом стољећу бијаху у велико прогледале. Рационалисте и филантропи учинили су човјечанству огромну услугу тим, што захтијеваху од главних представника у државама, да подједнаку бригу воде о свима грађанима и да школом и јавном наставом створе могућност за интелектуално усавршивање свију људи без обзира на сталешке разлике. Али пошто су већ у масе биле, бар донекле, очи отворене, она не налажаше довољно разлога да буде оптимистички расположена. У осамнаестом вијеку само богатији људи и научењаци одаваху се оптимистичким сањаријама и вјеровању, да је свакоме умноме створу с тим довољно поможено, да дође до своје среће, ако му се разумне моћи прошире и појачају. Али чим је маса дошла до душевне свијести, она је стала више о друштвеним уређењима да размишља и да истражује узроке људске неравпоправности, коју не могаху одстранити ни рационална философија ни филантропизам. Масу друштвену, нарочито радничку