СРЂ

— 687 —

— Шта мари, кад сам ја ту био? — прекпде га Рајко. Затим, то није непознат момак, већ мој друг који и вами... — Шта мени?... прекиде га љутито и љубопитљиво. — Симпатише, само осуђује вашу пргавост. — А како смије млађи да критикује старијег?... Добро, те си ми казао, научићу га памети. — Шта имате ви кога да учите памети?... Шта вам он ради? ... За то што вас хвали ... Али се стари разгоропади, не даде му да продужи, већ поче: — Не тражим ја море да ме дјеца куде и хвале. Имам ја тридесет годипа за собом, које казују мој рад; а ваше је само да ћутите и слушате. — Ни ријечи више о томе. Али ово упамти; ако видим још једном, да висите на оној тараби, пребићу вас као мачке ... као псе ... па га јед загуши, оде из куће и кад се нађе сам на слободи он прошапута огорчено: — Отпочео је и овдје да заповиједа!... III. Првог дана, кад му се Милан представио као чиновник, осјетио је мржњу према њему. Сама његова појава улијевала му је неповјерење, а кад су се погледали и кад је он требао као шеф да му пружи руку, он је од тог погледа устукнуо корак назад, њему се чињаше да му тај поглед нешто говори, што он не разумијеваше, али осјећаше. А кад је овај поносито изашао из капцеларије, он је дуго гледао за њим и чак онда, кад је овај сио на своје мјесто, њему се врзаше rio памети његов исправљен, поносит ход; његов смјели поглед и његов крупни глас грмљаше му као гром у ушима. Он је тог тренутка осјетио да пада. Он гледаше гдје то пада, али не виђаше провалије, он се труђаше да назре ма искру од онога што из њега нестаје, али ништа не могаше да опази, само лијепо осјећаше како тоне и пада, како се нешто од њега одваљује. И ihto су дани више пролазили, oii опажаше, како све ниже стоји, али не знађаше гдје је то стао и како је ту дошао; он опажаше у души неку празнину, али не схваташе шта је то из ње нестало и кад би се потрудио да ишта од свега тода дозна, он би тад погледао у Милана, и кад би им