СРЂ

— 746 —

Želeći braći Rusima svaku sreću i napređak, iz dubine svog blagođarnog srca i opijene duše kličemo divnomu gradu Petrogradu, dičnoj prijestonici prostrane bratske Rusije: Crescat, floreat! U Dubrovniku, Avgusta 1903. S, D. 0. GOSPOĐE. Pripovijelka flNTONft ČEHOVft. Teodor Petrović, direktor narodnijeh škola N-skog okruga, koji je smatrao sebe za pravedna i velikodušna ćovjeka, primao je jednom u svojoj kancelariji ućiteja Vremenskog. — Ne, gosp. Vremenski, reče on, ostavka je neizbježna. S takvim glasom, kao što je Vaš, nije moguee vršiti učitejsku službu. Na koji ste ga način izgubiliv — Oznojen sam se napio hladna piva prošaputa učite}. — Koja grehota! Covjek služio četrnaest godina, i na jedan put takva nesreća! Đavo bi ga znao, zbog kakve malenkosti da čovjek izgubi karijeru! Sta ste sad naumili raditi'? Učitel ne odgovori ništa. — Imate li porodieu? zapita direktor. — Zenu i dvoje djece, Vaše Prevashođstvo, . . . prošaputa učiteb Nastupi ćutane. Direktor ust.ane i uzbuđeno počne hodati po sobi. —- Sam ne znam, šta ćn s Vama raditi, reče on. Učitejem ne možete biti, do pensije još nijeste došli;. . . pustiti Vas na voju sudbine, ne bi bilo lijepo. Vi ste naše ce|ade, služili ste ćetrnaest godina, dakle mi Van> moramo pomoći. . . Ali, kako pomoći"? Sto ja mogu za Vas učiniti'? Stavite se u moj položaj; što ja mogu za Vas učiniti"?