СРЂ

— 736 —

жу око њега, да га не би спопала фантазија сићи и трчати по ноћним бурдељима. Међутим, поштеном великом човјеку знатно је досадно на своме стубу. Несретан, пун је људских слабости! Он има све врсте старих жеља, жеља лудих, и пријатно би му било задовољити их. Боже мој! да ли би га то, заиста, баш толико смањило? Би ли му због тога дјела постала мање добра, да ли би изгубио од свога раста, ако би куснуо мало од обичних ствари, којима се људи тако наплаћују? Тако, запимало би га да буде одликован, и осјећао би се задовољан, онога дана кад би у Академију ушао. То би очевидно било врло банално; али, како то не би никога забољело, па чак ни самог њега, зашто му ђавола досађивати жељом да га направе узвишеном п неосјетљивом лутком које oii није? И немам свршетка. Али, ако хоћете, узмите да је великом човјеку, једног лијепог дапа, толико досадило на његову стубу, да једним скоком скаче с њега, разјурује своје ученике и трчи у бешчасност да буде само човјек и ништа више.*)

Ах! ја добро знам гдје је усамљеник. То није увијек онај који, из гордости, ради усамљен, незадовољан што му нијесу сва блага и све почасти нијесу на златној табли поднијете. То није онај од кога су стицаји околности начинили презирање и који се слави што своју пемоћ жпви у кули од слонове кости, у коју се је затворио. И није усамљеник, још много мање, ни сиромашак, ни непознат, ни неразумљив, јер, често, ти cv ипак из гомиле, непрегледне гомиле која ваља своје мрачне таласе. За мене, усамљеник је писац који се је затворио у своје дјело, у вољу своју да га начини толико високим, толико моћним колико му год буде дах допуштао, и који га остварује, упркос свему. Може се он мијешати с људима, живјети њиховим обичним животом, усвајати друштвене обичаје, бити, на око, онакав кб и остали. И није зато он мање усамљеник,

*) Овај велики, поштенп човјек то је сам Зода.