СРЂ

- 735 —

вуку, »а евоју личност, по који одбљесак. И они му, као што то доликује, лаекају; успјели су да располажу њиме као иаквом својом стварју, каквом стварју од велике вриједности, коју треба заштитити од профанованих руку. Зар његова слава није њихово дјело, у сваком елучају њихова непоречна својина, којом имају права располагати? Никад они не ће допустити да је људи потамне. Браниће је и против самога учитеља, ако се, једнога дана, дотле заборави да склизне с правога пута. И ирође доба великих бораба, и приступи час старости) у триумфу учитељевих књига, који би радо сио крај друма за један часак, одахнуо мало, уживајући у предјелу. Али, кад проговорише неке новине, једнога јутра, о давању одличја учитељу, дотрча, љутит, један од његових млађих ученика: — Шта! одличје? Ви примате одличје! Та то би било срамота! Ви сте врло велики, и кад се човјек препне тако високо он не силази више. Оставите нама одличје, нама сићушнима који пузимо у вашој сјенци. За нас је то прилично. И ученик извојева и би одликован у мјесто свога учитеља. Другог једног јутра, испричаше исте новине да је у питању кандидатура великога човјека за Академију. Помаман улазак једног другог ученика: — Надам се, ие ћете опорећи цио свој живот! Ви у академији! II Ви би пристали да се понизите npohu кроз та ниска врата? Кад је неко вашега раста, он остаје код своје куће. Ви сте и сувпше велики, а академија, то је добро за нас остале, који смо мали. Наравпо, данас или сутра, сјешће ученик у фотељ доброга учитеља. Ви сте и сувише велики! Ви сте и сувише велики! Сви му то довикују, а био је један који му је чак и драгану узео, под изговором да кад је неко велики, не треба биједно пријањати за слаба, људска миловања. Траже*да је Бог, који у величанственом лету лебди изнад свију слабости. Ништа му није допуштено, ни мала таштина, ни једночаена будалаштина^ ни љубазна противрјечност са самим собом. И кад су га, на посљетку, издигли на стуб ко каквог Симеуна Стилита, они тврде да га ту они хране својом нохвалом, чувају добро стра-