СРЂ

— 784 —

опстанак, ми се сви само за то појављујемо на свијет да дамо збир нашега рада па да ишчезнемо. Живот се не може друкчије дефиновати но овим комичним покретом који он прима и који завјештава, и који у ствари и није ништа друго до рад, за велико завршно дјело, на дну година. И, онда, зашто не би били скромни, што не би примили лични посао који сваки од нас испуњава, без противљења, без уступака бар славољуоцу, који се средиштем гради а не ће у рад да уђе? Чим човјек пристане на тај посао и кад му се одужи, изгледа ми да се и код највећих мученика мора да осјети спокојство. Ја знам да има духова које бескрајност узнемирава, које тишти тајанственост, и тима се ја братски обраћам, * савјетујући им да забаве жпвот каквим огромпим радом чији би свршетак чак боље било да и не виде. То је равнотежница која ће им помоћи да право иду, то је разонођење свију часова, у интелигентност бачено зрно да га она смрви и од њега начини свакидашњи хљеб, у задовољству испуњене дужности. Без сумње, тиме се не рјешава ниједан метафизички проблем, то је само једно искуством стечено средство да се живот живи једним поштеним и више мање мирним пачгшом; али зар је то ништа пружити себи морално и физичко здравље, и умаћи од сањалачке опасности, растурајући радом иптање о најизобилнијој могућној срећи на овој земљи.

VI. Човјек. (И покрај све своје ФплосоФије, Зола је био растргнут страстима и жељама. Једнога дана изјаснио се је о томе, у једној хронпци Фигара, која није била прпсједињена његовин дјелима, и v којој он доцушта иазретп, уједно, и своје мале махие н своје бескрајно славољубље). Усамљеник. Дуго сам се мислио да напишем једну комедију, и, iiito то нијесам учшшо, то је с тога што јој не достаје мало много жена. Тиче се једног поштеног човјека, велпког човјека, којп има, наравно, око себе младих, читаву чету младих ученика, гријући се на његовој слави, гледајући да од ње поштено при-