СРЂ

— 1044 —

umrijeću od sicije. Draga moja, uzmimo u ime božje toga blaženoga Danijela, i hajdemo. A što ciniš ti tu? Ne dižeš klobučić? Jelena nasloni štit od sunca što ga je još držala u ruci i klonu na kanapu. — Počinuću malo, reče. Vaja da idem, rekla sam ti. •— Opet izaći? usklikne joj majka zacuđeno. Nijesam bila čula. U tom staiiu? Jelena je pokazivala u licu i u cijelom tijelu znakove duboka klonuća. — Sasvim sam dobro, reče ispod glasa, zava].ujući glavu na zaslon od kanape. Ti ćeš otići s Danijelom, mamo, nastavi ona istim tihim, umornim glasom. Ti i stric. — Kako, ja i stric? A ti dakle? — Ja ne, mamo. Baš si bila rastresena malo prije. Kontesa nije mogla stati u koži od čuda. — Ali, blažena ti! reče ona. Sto hoćeš da učiniš? Jelena držaše neprestano glavu izvraćenu na zaslonu. Pritvori oči i jedva čujno odgovori: ■— Ostati ovdje. Za tim podiže glavu i glas: — Znaš dobro, reče, zašto sam došla u Rim. Majka joj skoči sa naslonače, pograbi i stište obje rukunice. — Radi svoga muža? Reci mi pravo da bi se zaustavila u Rimu radi svoga mužal Čuj, Jeleno. Ti znaš što sam nekad učinila da uredim stvari; što sam pretrpjela. Spomineš se, u Passo di Rovese! Ti si onda bila u oblacima; nijesi se udostojavala baviti se onim poslima. Iza toga, on je postupao s nama kako je postupao; znaš i to. Hvala bogu! Ti si mu žena, hvalim te i poštujem te; htjela si doći u Rim da mu pomogneš. Došla sam i ja raspoložena da se još nađem s nim, da učinim za h što mogu. Ali sađa! Sada kad se ponaša ovako, kad se ne kaže ni živ ni mrtav, kao da mu nije ni malo stalo ni za te ni za nikoga, istinu ti kažem da bi bila triput luda kad ga ne bi ostavila u negovoj jusi kad hoće da stoji! Ali mi oprosti, molim te, ima dugova, ali nijesu svi dugovi isti; Clenezzi mi je pripovjedio neke stvari! Pitam te koja je čast, koje je dostojanstvo za čejad koja poštuju sebe, imati što zajedničko s takovim stvorom!