СРЂ

— 949 -

X АЏИ-АБРЕК. — М. J. Љермонтов. По путу се види јасно, Да су њиме ишла кола, А над њим се вију красно У вијенцу брда гола. Одатле је у долини Угледао скромно село, Гдје је скрито у прашини Пастир nac'o стадо б'јело; А на крају те стрмине Колиба је Беј-Булата. K'o орао са висине Погледом је обухвата .... Ту у хладу дјева нека, Ал' туђинка, мирно сједи, И некога к'о да чека, У даљину жељно гледи. Кога чекаш, зв'јездо сјајна? Каква тебе мори тајна? Да пријатељ какав није? Ил' ти младој срце жуди, Милом брату да што прије На млађахне падне груди, Кад се славан врати с боја, Жељан мира и покоја? И уморна рука њена Клону доље до кољена; K'o бисер се очи сјаје, Испраћају уздисаје, А бијело њено лице Зађулиле јагодице, И чаробне усне њене Пољупца су жарка жељне. Непозната нека жеља Сву је силно обузела, А груди јој само дахћу,