СРЂ

— 950 —

Па ту жељу тихо шапћу. Тако срце жеље снује Ал' се тапат коњски чује, Прашина се већа диже, Она шану: »То кнез стиже!« Али нада превари је, Јер кнез оно није био, Него путник задоцнио. Видјела га никад није, Тражи крова да се склони; Коњиц му }е већ сустао, Колико га дуго гони, А и он би радо cja'o .... Коњаниче, скочи, сјаши! ... Ал' канда се нечег плаши? Нешто гледа .... И јецање Оте му се из дна груди, Као листак кад са гране По олуји љетној блуди. »Што загледаш, о путниче? »Сјаши, гост }е вазда мио, »И кумиса штогод биће, »Не би тако гладан био. »Сиромах си, }а богата, »Пошту} кућу Беј-Булата! »Памти, кад се на пут кренеш, »Да молитвом нас споменеш U Хаџи-Абрек. Алах нек те, Лејло, спасе! На срце ми р'}еч ти пада; Ја ти носим добре гласе Од милога оца сада. Лејила. Шта! мо} отац? зар ме ни}е Забораву веће дао? Гд}е }е сада?