СРЂ

- 1135 —

Turci sa svake strane .. . Dajte mi, đeco, onu tikvul — Pa, pošto pokvasi usta i malo odahnu, nastavi daje: — Ovi, što bjehu preda mnom, iđahu na više, i ja se ne bojah da ću se š nima batiti, a ovijema sa done strane put bijaše baš na mene, i ja povratih nekoliko koraka nazad i zastanem za jednim grmenom, dok me ne suminu. Pravo da vi kažem ne smijah bježati, jer me ćahu opaziti, pa im ne ćah ni krila da imah umaći. . . Pocekam tu, može biti malo, ali rnene se učine veoma dugo, i kad me suminu onaj bujuk i već zađoše iza jednog brežu]ka, evo ti dva, koji bijahu malo izostali i idu zadihani za svojim drugovima. Vala, promišlim u sebe, sramota mi je da ih ovako propuštim, pa nanišanim jednoga... i, kad se razmace dim, viđeh gdje se otegnu koliko je dug i širok nasred onog šumarka, a onaj drugi pogleda oko sebe i, prije nego ga mogoh uhvatit na sjenav, pobježe i izgubi mi se u ono grmene. Ja k'inem nož i potrcim da premlatim onoga, te bjeli ubio . . . ali, kad mu se približim na nekoliko koraka, učine mi se kao da me neko udari kamenom iz najboje posred prsih, ali me to ne smete ništa, i ja pretrčim i ono nekoliko koraka, i tek kad stignem do onoga Turčina, uzeše mi se noge, i ja padnem na nega, kao da me neko s tavana baci! Sad viđeh lijepo da sam poginuo. Od jedanput, onaj Turčin, kojega sam ja držao da je mrtav, uhvati me objema rukama za grlo i steže, junački sine, kao u menđele. Nož mi bješe zalud u ruke, ali mi ništa ne pomagaše, jer nemah ni maha ni skoposti da ga udarim ili š nim probodem. U tome gušanu ote mi se pogled na onu stranu, od kud malo čas došao bješe onaj buluk, i viđeh drugi, đe se pomajaše i ide pravo na nas. Možete mišjeti, kako mi bješe u taj mali. . . Evo će, rekoh, i bez zamjene, da me živoga posijekul — Ne krit vi ništa, počnem da klikujem iz svega glasa, — i ako se nijesam nadao ničijoj pomoći. U taj mah viđeh i od gorne strane, đe se povraća, ja mnim, onaj isti Turčin, te pobježe kad 'no pucah na ovoga, i trči u sav mah na nas s golim bajunetom u rukama. Među tijem, snaga me sve više i više izdavaše, i ne mogah ništa, samo bijah nekako uhvatio zubima za nos onoga smrtnika, pa ga držim i čekam svakoga t.renutka kad će mi odlećeti glava sa ramena!.... Najedanput