СРЂ

- 584 —

КРАЉ АСАРХАДОН. Л е г е н д а. — Лав Н. Толстој. Пошто је Асархадон, краљ асирски, побиједио краља Лаилија и његову земљу освојио, разори и попали све његове вароши, становнике отјера у своју државу, ратнике све до једнога погуби, а самога краља Лаилија затвори у кавез. Једне ноћи, док је лежећи на постељи премишљао каквом смрћу да казни Лаилија, чу од једном у близини шушањ. Он отвори очи и спази старца дуге сиједе браде и блага погледа. — Ти хоћеш да погубиш ЛаилиЈа? угшта га старац. — Да, одговори краљ, само не знам како. — Али ти cn сам Лаилије! рече старац. — То није истина, одврати краљ; ја сам ја, а Лаилије — 1 Лаилије. — Обојица сте једно, и ти и Лаилије, тврдио је старац, само ти се чини, као да ти сам нијеси Лаилије, а Лаилије опет да није ти. — Како можеш рећи да ми се само тако чини ? рече краљ. Ја лежим овдје на мекој постељи окружен покорним робљем, а сутра ћу понова банчити са својим пријатељима: Лаилије пак сједи као птица у кавезу, а сутра ће се на кбцу превијати с исплаженим језиком, док не пресвисне и пси му љешину не растргну. — Ти му не можеш живот уништити, рече старац. — А оних 14000 ратника што погубих и од чијих љешева читаву кулу подигох?.. Ја живим, а њих нема више; дакле }а могу и живот уништити! — Од куда знаш да их нема више? упита га старац. — Отуда што их не видим. Прије свега они су се мучили, а ја не; они су били утучени, док сам се ја радовао. — И то ти се само чини тако. Ти си само себе мучио, а не њих. — Ја те не разумијем, рече краљ. — А хоћеш ли да ме разумијеш?