СРЂ

- 686 —

се додирује с вашом. Ако се изволите сјећати, моје Воловске ливадице граниче с вашим брезовњаком. Наталија Стјепановна. Опростите, ја ћу вас прекинути. Ви говорите »моје Воловске лпвадице« ... А зар су оне ваше? JIomob. Моје. Наталија Стјепановна. Ето ти! Воловске ливадице су наше, а не ваше. Ломов. Не, него моје, цијењена Наталијо Стјепановна. Наталија Стјепановна. То је за ме новост. Откуда су ваше? Ломов. Како откуда? Ја говорим о оним Воловским ливадицама, што су су се као клин увукле између вашега брезовњака и Горјелога блата. Наталија Стјепановна. Но да, да. Оне су наше. Ломов. Не, bii се варате, цијењена Наталијо Стјепановна, — оне су моје. Наталија Стјепановна. Али дођите себи, Иване Васиљевићу! Јесу ли одавно ваше? Ломов. Како одавно? Откако себе знам, увијек су биле наше. Наталија Стјепановна. 0 молим, извинићете! Ломов. То се и по хартијама види, цијењена Наталијо Стјепановна. 0 Воловским ливадицама било је некада спора — то је истина; но сада је свакоме познато, да су моје. Нема се ту рашта препирати. Ако изволите видјети, баба моје тетке дала је те ливадице бесплатно, на неизвјесно вријеме, сељацима вашега дједа, да се користе њима, за то, што су јој пекли опеке. Сељаци дједа вашега оца користили су се бесплатно ливадицама четрдесет година, те су их навикли сматрати као своје, а ио томе, када се развидјело ... Наталија Стјепановна. Никако није тако, као што ви причате. И мој дјед и прадјед држали су, да им је земља допирала до Горјелова блата — а то значи, да су Воловске ливадице биле наше. Нашто се ту препирати — не разумијем. Шта више досадно је! Ломов. Ја ћу вам хартије цоказати, Наталијо Стјепановна! Наталија Стјепановна. Не, ви се просто шалите, или ме дражите... Какво изненађење! Владамо земљом готовр