СРЂ

NIKO KO MARANDA NA RUDI.

67

— Tucinjo, to nije iz Olive nego pripovijest iz Malte, one jadne pepeljužnice ! . . . A Kovara: — Ovaj vam je gospar mudar, zna knjigu, on je sve prolego! (proštio). — Zaimaću mu svetoga Barlama, Olivu, Sunčanicu i Gverina Meskina. . . Znam ti ih više na prste. Baro se od ponosa zakašljao, a njemu će meštar Mato: — Dobro je Guliver u Lilipućanih, gospar Robinzon i Petrica Kerenpuh, ej Kerenpuh! — A da ste legali storiju od Nasradina i njegova sina . . . Na to se meštar Mato nasmijao i zazviždao nešto produljeno, biva da 011 zna i dulju filozofiju od Kakasena — i još drugo . . . — Jesam li ti rekla, Lokardo, da ne valja se miješati s gosparima, koji su došli iz svijeta. . . Ti ne znaš ni рб mise ! . . . — Eno, Bogu hvala, Spasove crkve, na pogleđ smo našega sela! — Sveti Spase, spasi duše naše! Prekrsti se Baro, a i družina, samo se onaj Kranjac nije prekrstio, na što se omulio parun Baro. Meštar Mato zapita ljubežljivo Marandu: — Otkle počimlje naš grunt? — To jest naše baštine! Počimlje naše imanje s kraj sela do nakraj sela, dokle god možeš okom sagledati: Od Smokova vijenca do Mrčevca! (mjesta u selu). Ovo reče Maranda šapatorn. — A kad ćemo, moje milo, to obraditi i izorati? — Kad dođe svak po svoje, to je brže okopano i obrađeno. Pristavi Bađur i omjeri od glave do dno peta onoga meštra Kranjca. U to eto ih prama Lovorici (mjesto u selu). Isti dobro odahne i zaliči, po običaju, kao da neko dolazi iz Brzilja, da se nosi roba: — Hote na more! Tako odvali tri puta. Oni pred baraku i uvalili sidro u valu, a mimo lazinu trholi dvaestak čeljadi, da svak uhvati po bremičak uz krivu